Endelja, ne znam koji juni, gle, još jedna greška koja to nije, kraj nedelje, endelja, ostaviću ovako, jednom ću i to upotrebiti u mom megalomanski zamišljenom tekstu spravljenom od samih grešaka, disleksija i kojekakvih izopačenosti, Erotska unija, ridati, ridati i samo ridati (Lenjin), hiljadu mladih dilera, tako se u mom aljkavo-pohlepnom čitanju (čitluku) pretumbava naum plemeniti Narodne kancelarije da odneguje hiljadu mladih lidera (mada je i hiljadu mladih lidera pretty scary!); u tekstu moje koleginice S. stoji „Amerikanci i Bratanci“, pa to britansku politiku prikazuje neuporedivo tačnije nego da se korektor bio službeno umešao, ostaje dakle „endelja“, i to ona kad me je Dragan Bujošević u prisustvu mojih ukućana još jednom ukorio što nisam malo više mario za istinu: već sam, naime, znao koliko je Bujoševiću teško palo to što se niko od novinara nije pretrgao oko istine, elem, između porodice Karić i porodica novinara D. B. se opredelio za obitelj koju lično zna i odlučio, kao pravi srpski domaćin, da nagrada za novinarstvo ne bude dodeljena dogod dobrotvor izbiva iz matice. Znači: ako se oko istine budem trudio više nego dosad, a Bogoljub se vrati na Dedinje, na kormilo PSS-a i svojih kompanija, možda će baš meni pripasti nagradni fond koji narašće na šezdeset hiljada, hajmo onda, pravac istina:
Bujošević: Moj predlog je bio da niko ne dobije nagradu… Š…Ć Mislim, ja sam jednostavno mislio da, ja sam a) mislio da ne treba dodeljivati nagradu ove godine, ako Bogoljub nije tu onda ne treba dodeljivati nagradu. To je bio moj prvi stav, moj drugi stav je bio da ove godine ne treba dodeliiti nagradu za novinarstvo, jer jednostavno ja nisam video nekog kome bih ja stvarno od srca dao tu nagradu. Š…Ć
Bećković: Ja sad uvek zamišljam tog gledaoca koji kaže – pa, sad, ti pričaš nama ovde pet minuta ili tri o tim novinarima koji su se vezali za tajkuna, da li si ti to uradio u svom životu?
Bujošević: Ako hoćeš da me pitaš da li je mene Bogoljub platio za nešto? On i ja smo rešili taj naš spor aprila 2001. godine kada je Šešelj trebao da bude gost u mojoj emisiji, Bogoljub me pozvao i rekao mi je da Šešelj ne može da bude gost jer je održao konferenciju za novinare na kojoj je ne znam koga popljuvao, sasvim svejedno. Ja sam rekao Bogoljubu da onda neće biti emisije ako nema Šešelja u emisiji i emisije nije bilo. Potom smo se dogovorili, ono što smo se dogovorili već pre toga, dakle, ja biram goste, ja postavljam pitanja, i tako je bilo do kraja.
Da mi sam Bujošević nije objasnio kako je trijumfovao nezavisni i neustrašivi on, mislio bih da je ispalo po Bogijevom, gazda nije želeo Šešelja u emisiji i Šešelja nije bilo, u stvari je pobedilo nekupljivo i preponosno novinarstvo, dobro, autor nije uz nos poslodavcu doveo zabranjenu ličnost pa da se ova budući i sama naoružana zakači sa portirima, nije pristao ni na rezervnog gosta, nego je drsko preskočio jednu emisiju! Neko drugi bi Bogoljubu možda rekao: „Ti da mi biraš goste?! Ne dolazi u obzir, odoh ja!“, ne, staloženi Bujošević ostao je da se bori za istinu i borba se isplatila, osim honorara za serijal u onim filaretama napominaiushchikh hamam i harem, dobio je nagradu braće Karić, i sad kao pripadnik ili predsednik žirija nije imao srca da ju dodeli nekome ko njemu kao laureatu te kao osobi pokazavšoj zube lično Bogoljubu – nije ni prineti.
Ako su gledali „Utisak nedelje“ članovi žirija za nenovinarske nagrade mora da su tonuli u zemlju. Mecena živi neznano gde i neznano kako, a članovi žirija kao pijani milijarderi dodeljuju nagrade te Čehu za humanost, te Leskovčaninu za kloniranje, te za ekonomiju i privredu… Gde će vam duša, i šta bi vam rekao domaćin da vas je video kako zasedajući u njegovoj vili arčite njegovu muku: „Dok Vlada proganja najuspešniju porodicu i dok lidera u narodu sve omiljenije partije progoni i pljačka, nema u Srbiji ekonomije i svako ko dodeljuje i prima nagradu za tu nepostojeću oblast zamera se i meni, i Milanki, i svakom članu porodice. Ne zato što je u pitanju naš naravno pošteno zarađeni novac, ima Bogoljub trideset puta po trideset ne hiljada nego možda i miliona dinara, ali u Srbiji nema privrede ni ekonomije, zato je to skandal čiji će učesnici odgovarati pred Bogom a kad PDS dođe na vlast bogme i pred sudom!“
Žiri za takozvanu ekonomiju ne bi još došao sebi, počela bi paljba na ostale: „Srbiji ne treba kloniranje, Srbiji treba priraštaj iz prirodne oplodnje, a ta nagrada za humanost… – ja sam zaprepašćen: dok se članovi najuglednije familije sklanjaju od zuluma po stranim zemljama, a niko ih ne uzima u zaštitu, tu humanosti nema, a nagrađivati tuđina iz fonda progonjenih je čudo neviđeno… Ti, Dragane (naglasak na drugom „a“), imao si najbolju nameru, da pokažeš koliko nedostajemo i Srbiji i tebi, ali si pogrešio. Tačno je da nije bilo novinara koji su branili nas Kariće, ali je trebalo da nagradiš nekoga od ovih što nas nisu napadali. Da nam kad se vratimo još neko drži stranu. Ne nama nego istini, jer je to isto. Znam da ti polaziš od sebe, ti si primao i lepu platu i nagradu pa opet si ostao nezavisan, ali nekoj siromašnoj novinarskoj porodici bi trideset hiljada ipak malo popravilo njenu kako vi kažete optiku.“
Poendeljak (Opendeljak, isto može; Open Deljak, otvorena dioba novih dana).
Dokle je došlo, da jedan Sting peva u sremačkom selu, to mi je prolazilo kroz glavu dok sam od „Efike“ pešačio ka Tvrđavi, pa ni toga ne bi bilo da za nastup omiljenog pevača Maje Gojković Novi Sad nije priložo dvadeset miliona dinara, za te pare mogao je najudaljeniji radikalski deputat da kupuje benzin nekoliko godina, za šest-sedam meseci čovek beše nakarikao dva miliona, ali je taj iz Srbije, poslanici u Vojvodini svi su blizu, da ne kažem baš na puškomet.
