Prošlog vikenda odigrala se, kako su tabloidi pisali, svadba decenije. Ceca Nacionale je oženila sina Veljka, snajka je, kako kolege iz tabloida kažu, „u blagoslovenom stanju“, a venčanje u „jednom prestoničkom hotelu“ bilo je glavni događaj za estradu i pratioce na društvenim mrežama.
Dvadeset pet godina posle sličnog spektakla, kada je bila svadba Cece i Arkana, u Srbiji se ništa nije promenilo. Tu je i sestra Anastasija, influenserka, koja je provodadžisala u ovoj vezi, a Veljko je trenutno poznat kao uspešan kik bokser, ili kako se već zove to tabanje.
Iz minuta u minut, na Televiziji Pink mogli smo da pratimo ushićene reportere i voditelje u studiju kako se frljaju superlativima i floskulama o „naravno običajima koji su ispoštovani“, „ostvarenju u ulozi majke“, „pa opet kako običaji nalažu“, sve do momentalne trijaže zvanica na bitne i nebitne! Kada je atmosfera uzavrela, otvoreno su pitali goste šta su kupili mladencima, da li su koverte napunjene parama, a reč su mogle da dobiju samo VIP zvanice jer, kako reče momak sa mikrofonom, „nije ovo 511 pa da ulazi u kadar ko ‘oće“.
Stekao sam utisak jedne ogromne dvorske svite, jednog univerzuma polusveta, a opet, priznate društvene elite koja je imala priliku da se, kako kaže Vendi, ekranizuje na Pinku i ostalim tabloidnim formama. Tu su devojke koje žive san o princezi koja se udaje za žestokog momka, pa još Cecinog sina, pa da joj rod postane Anastasija, što znači da će da te zaprati milion ljudi na Instagramu. Tu su i dečaci, oni nežnije prirode: frizeri, stilisti, novinari, PR menadžeri, koji se oduvek na Pinku osećaju lepo, daleko od sumorne srpske svakodnevice.
Bio je tu estradni uzorak, onaj koji ozbiljno zarađuje, pa ruku-podruku sa njim i politička estrada, jer se zna da su Palma i Ivica uvek bili uz Cecu.
Događaj dostojan guslarske pesme, od pucanja u jabuku, do prvog plesa mladenaca, preko kripte Hrama Svetog Save.
Hteli ili ne, saznali smo da je Ceca platila „zlatni meni“ u Hajatu, za 500 ljudi, plus torta od 60 kila, što dođe oko 120.000 evra. Međutim, na prihodovnoj strani ovog budžeta stoje koverte i pokloni vredni između 100.000 i 300.000 evra. Izvori se ne poklapaju, ali ako se ide logikom srednje vrednosti, Ceca je ponovo zaradila.
Zaradili su i muzikanti i pevači, opet prema proceni tabloida, gotovo 30.000 evra. Pevač ovdašnji, umetnik poznat kao Đani, bio je okićen sa 10.000 evra u apoenima od 500, valjda ih zato i povlače iz opticaja.
Naravno, iako su se i novinari i gosti trudili da ne prave poređenja sa svadbom Cece i Arkana, ona su sama se nametala. Međutim, nije bilo ni reči o ratu, Cecinoj presudi i nagodbi, kućnom pritvoru, vezama sa Zemunskim klanom, sve je zaboravljeno, a na svadbi se pojavio i Željko Mitrović, koji je odavno halalio Ceci navodno tipovanje mafiji. Samo veselo!
Sve ovo bih mogao da ignorišem i pripišem gotovo endemskom neukusu koji prati domaću estradu. Ceca je, međutim, postala deo nacionalnog mita, junakinja narodne pesme, pa se tako tretiraju svi događaji iz njenog okruženja. Ona opstaje bez obzira na promene vlasti, periodične nemilosti i povremene probleme sa zakonom.
Ono što se menja nagore jesu uslovi za onaj deo Srbije kojem Ceca nije prvi, niti drugi izbor. Dok njen porodični biznis cveta, u Srbiji se raspravlja o nacrtu državnog budžeta. On je, kako kaže ministar Mali, razvojni, ali se primećuje smanjenje izdvajanja u dve oblasti. Manje para će naredne godine biti za kulturu (0,78 odsto umesto minimalnih 1 odsto, koliko se preporučuje) i za univerzitete. Institucije obrazovanja i kulture će morati da rade sa još manje para, a ako budete želeli dodatne finansije, moraćete da se obratite izvršnoj vlasti, pa će oni proceniti da li ste zaslužili pare. Tako mi se javljaju slike, gotovo proročki, gde vidim Cecu i njenu decu nasmejane i zadovoljne, dok će kulturnjaci i prosvetari, sa stigmom neposlušnika, nastaviti da se glođu međusobno boreći se za sve manja sledovanja. Onaj ko dobije pare, biće automatski proglašen slugom režima, a sve više njih će pristati na taj difuzni kulturni koncept „negovanja i očuvanja kulturne baštine“, jer niko nije smenjen što je krečio i popravljao fasade na propalim institucijama kulture. Zlobnici kažu da je to osveta prema nepodobnim, a još veći zlobnici kažu da se tako i ministar Mali lično odužio onima koji su mu osporili autentičnost doktorata.
Za mene je posebno zanimljiva floskula koju su upotrebili svi koji brane Sinišu Malog, od Vučića do Rističevića. Da bi odluku etičke komisije diskreditovali, ili ocenili kao pogrešnu, svi kažu da je to „politička odluka“. Šta onda da mislim o politici u Srbiji gde apsolutno svi predstavnici vlasti, dakle političari, „političkim“ smatraju ono što je pogrešno, nestručno i nemoralno.
Ja nisam sklon teorijama zavere, mislim da je vlast samo pragmatično zaključila da su potrebe za kulturnim uzdizanjem podmirene Pinkom, Happyjem, Cecom i ostatkom estrade, pa nema smisla trošiti pare na nebitne stvari kao što su kultura i obrazovanje. Dece je sve manje, a oni obrazovani čim završe fakultet gledaju da zbrišu, pa je to propala investicija. A Ceca i deca su uvek ovde.
