Čas anatomije u Kuršumliji

Letnje reprize na televiziji nas vraćaju pričama koje traže epilog. Realnost u Srbiji je često zanimljivija od bilo kakve fikcije, a „Eksploziv“ na TV Prva me vratio u jednu od takvih komedija apsurda.

Pre dve godine saznali smo da je Kuršumlija jedina opština u Srbiji koja nema kapelu. Poslednju poštu pokojnima prijatelji i rođaci odaju po kućama, a pojavila se istinita i bizarna priča o improvizovanoj kapeli u zajedničkoj prostoriji jedne stambene zgrade. Naime, stanari su pristali da se bdenja obavljaju u prizemlju zgrade, tiho i dostojanstveno, kako rekoše, uz krst, poklopac sanduka i osmrtnice koji stoje na ulazu u zgradu.

U ovoj morbidnoj idili sve bi bilo „harmonično“ da se nije pobunila nastavnica likovnog vaspitanja koja živi iznad provizorne kapele. Zaista, zamislite život u stanu ispod kojeg se obavlja ispraćaj pokojnika. Žalila se komunalnoj inspekciji, nakon čega je usledila zabrana izlaganja posmrtnih ostataka u zgradi, ali je navukla bes ostalih stanara, listom penzionera i penzionerki iz komšiluka.

Ova mračna humoreska iz Kuršumlije ni danas nema epilog, ali je odlična metafora društvene situacije u celini. Kroz priču o traženju mesta za bdenje, prikazana je anatomija svih naših anomalija u politici, demokratiji, komunalnoj nekulturi i praznoverju. Zato krenimo redom.

Počnimo od bolje budućnosti Srbije. U komšiluku jedne varošice na jugu dominiraju penzioneri. Grad nema kapelu, što je objektivno skromna investicija, ali se u pričama o ovom slučaju nikada nije oglasila opštinska vlast. Dakle, kapitalna investicija za gradić u izumiranju je kapela. U tom kraju kažu: kad umrem, da me „izlože“. Nekom fabrika, nekom vrtić ili škola, a tužna ali istinita činjenica je da Kuršumliji nedostaje izložbeni prostor za mrtve. Očigledno, to je tema o kojoj razmišljaju građani, pa stičem utisak da se radi o gradiću koji se polako gasi.

Drugi aspekt priče o kapeli pokazuje direktnu demokratiju na delu. Baš kao na ostalim izborima, veliku većinu čine penzioneri koji su gotovo jednoglasno podržali ideju da ih mrtve „izlože“ u komšiluku. Uporna manjina je mlađa žena koja je izložena pritisku većinske Kuršumlije. Ukoliko imate jaku većinu, možete izglasati da je normalno da izložite mrtvaka u zgradi. Ne samo to, većina vam daje pravo da onu minornu manjinu šikanirate. Podseća li vas ova slika na aktuelnu većinu u parlamentu? Ukoliko vas je više, imate pravo da donosite propise kakve želite. U ovom momentu, interes penzionera u Kuršumliji je da ne plaćaju bilo kakve troškove sahrane ili buduće kapele jer imaju zajedničku prostoriju. Delimično, ovu anomaliju možemo objasniti teškom ekonomskom situacijom u Kuršumliji, ali pokazaće se, na sahranama se, zbog običaja, često troše ozbiljne pare. Zvanični predstavnik stanara, čika koji je predsednik skupštine stanara i koji ima ključ od dotične prostorije, besan je zbog odluke Komunalne inspekcije da se bdenja obustave. Čak je najavio da se neće obazirati na zabranu. Dakle, sada predstavnik legitimne većine ne želi da prihvati odluke državnih organa. Država je tu strani element koji se meša u idilu neposredne demokratije. Običajno pravo se evidentno stavlja ispred zvaničnog.

To dovodi do još većeg besa prema nesrećnoj nastavnici likovnog, takoreći opozicije. Pred kamerama su predsednik, a zatim i hor baba tako gadili komšinicu, kao da rade na državnim televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Šta misli šta je ona, opela se obavljaju u dostojanstvenoj tišini, nit ko kuka, nit ko zapeva, da neće možda pokojnik da joj ustane? Čuj, smeta joj krstača ili sanduk, nek proda stan pa nek se seli! Ima veliki trosoban stan, nek pređe u drugu sobu kad je sarana. U ovoj salvi uvreda izbija iracionalni bes i u ovom slučaju okreće se prema ženi koja se drznula da kaže kako pokojnik u zgradi nije normalno stanje. Bes zbog nemaštine, starosti koja ima samo jedan plan – kako da me „izlože“, jedan opšti odlazak iz života, samo je usmeren prema prvoj manjini, u ovom slučaju komšinici iznad nelegalne kapele. Paradoksalno, niko od nadrndanih baba i deda nema problem pošto ne živi iznad, ali im ne pada na pamet da pokušaju da razumeju stanarku koja se buni. Znate tu sliku sa sastanaka kućnih saveta: imate komšiju sa prvog sprata koji nikada ne želi da plaća popravku lifta, jer „ide peške“. Sve dok jednom ne bude mogao da se popne pešice, jer će biti mator, ili bude teglio džak kupusa ili krompira. On ne želi da razume svoje vršnjake sa viših spratova.

Na kraju, tu je i sujeverje. Ovaj kraj obiluje pravilima i običajima vezanim za pokojnike i zagrobni život. Čak i u ovako kratkom prilogu saznali smo da pokojnika valja namočiti mokrom krpom, a tokom ispraćaja postoji svojevrsni ritual ispijanja rakije. Poput odbrojavanja unazad pri lansiranju rakete u kosmos, u Kuršumliji prvo popijete za dušu tri male čašice, potom dve srednje i na kraju jednu veliku, što je u zbiru pozamašna količina alkohola. Običaj je opisao ugostitelj koji je, inspirisan pričom o kapeli, otvorio restoran za daće koji radi po potrebi. Eto još jednog arhetipskog karaktera – domaći investitor. O takvima sanja premijerka Brnabić dok podstiče preduzetnike. Nažalost, para za hladnjaču i kapelu za mrtvake nema. Pitanje je da li bi penzionerska ekipa uopšte bila raspoložena da se kapela plaća.

Ukratko, sa onog sveta se niko nije vratio, da citiram jednu gospođu babu, a do tada je najsigurnije da vas „izlože“ i isprate pred komšijama, pa i ako se povampirite, opet ste među svojima.