Možda će vam na prvi pogled ovo izgledati čudno i neprimereno, ali sada je pravi trenutak da kupite ručno tkani ćilim iz Avganistana. Ili nakit, ćup, kaligrafsku sliku, bilo šta što ljudi tamo prave za prodaju. Ni trenutni haos u toj zemlji nije prepreka. Na adresi aseel.xyz naći ćete mnogo toga raspoloživog za slanje odmah. A možete i da donirate neki novac ljudima koji su se našli u velikoj nevolji, za hranu, bebi formule, lekove.
Asil je startap Avganistanca Nasrata Halida (Khalid), tridesetogodišnjaka koji je kao izbeglica odrastao u Pakistanu, gde se kao dečak zainteresovao za kompjutere. Naučio je da programira sanjajući da jednoga dana razvije posao u otadžbini, prenosi Al Džazira. Pre tri godine to mu je uspelo. Sa sopstvenom ušteđevinom i pozajmicom od rođaka osnovao je Asil sa namerom da mnogobrojne umetnike-zanatlije poveže sa svetom, nudeći njihove proizvode preko svog veb-sajta i aplikacije.
Posao je krenuo lepo, ali je ubrzani razvoj prekinut padom vlade i preuzimanjem države od strane talibana. To Halida nije obeshrabrilo, naprotiv, pomislio je da sistem koji je uspostavio može da radi u oba smera. Da svako može da donira novac ili da kupi već spremne pakete pomoći različite namene, koji će se onda podeliti onima kojima su najpotrebniji u Avganistanu.
Halid veruje da neće imati problema sa talibanskom vlašću jer pomaže tradicionalnu ekonomiju i izvoz ne kršeći šerijatske zakone. Žene koje rade u njegovoj kompaniji sada rade od kuće, a on se nada da će tako moći i ubuduće jer je talibanima neophodna digitalna infrastruktura kako bi kontrolisali zemlju, bitno drugačiju nego 2001. kada su zbačeni s vlasti američkom vojnom intervencijom.
U prethodnih dvadeset godina avganistanski IT sektor značajno je razvijen, zemlja ima pet mobilnih operatera sa 32 miliona korisnika (odnosno sim kartica), a od malo manje od 39 miliona stanovnika procenjuje se da internet koristi svaki peti. To su relativno mali brojevi, ali treba uzeti u obzir geografiju države i okolnosti koje nisu išle na ruku bržem razvoju. Prethodna vlada je sa Kinom (ZTE) ugovorila razvoj mreže optičkih kablova, što talibani ne bi trebalo da kvare.
Ako su vam slike očajnika koji se kače na američke avione nešto najgore što ste videli poslednjih dana, možda i godina, znajte da to nije ništa u poređenju sa gašenjem interneta i sečom kablova, od čega mnogi strahuju. Većina ljudi koja je radila za međunarodne organizacije, a nije u mogućnosti da napusti zemlju, masovno koristi servise za komunikaciju, najčešće Votsap, kako bi kolege sa Zapada obaveštavali o svojoj sudbini. Zahvaljujući internetu, mnogi od njih su zadržali posao u stranim kompanijama i organizacijama.
Njima se kao poslednje sredstvo komunikacije savetuje da se povežu u meš mreže, koje funkcionišu tako što se direktno, blututom ili vajfajem povežu dva telefona. Domet je od deset do pedesetak metara, dovoljno da u mrežu uvedu treći, pa četvrti telefon i tako dalje, dok se ne formira komšijska mreža. Mogu da razmenjuju poruke i fajlove, a ako jedan od telefona u mreži ima izlaz na internet, mogu da šalju i poruke u svet. To je rešenje za slučaj da internet bude ugašen ili ograničen samo na pristalice talibana. Ili ako bude filtriran i kontrolisan.
Odbrana interneta, u smislu da nema ograničenja pristupa, trebalo bi da bude prioritet svih koji pregovaraju sa talibanskim vlastima. Slobodna komunikacija je veća pretnja zaključanim društvima nego američki bombarderi, ali bez interneta i mobilne telefonije više nema života, to je jasno i talibanima. Zato, ako se pitate „kako ja mogu da pomognem“, kupite ćilim.
