Vest koja se danima komentariše u IT krugovima u Srbiji jeste odluka vlade da smanji PDV na računare sa 18 na osam odsto. Najviše je buke oko toga šta se smatra računarom, budući da vlada nije snizila PDV na sve što ima veze sa kompjuterima već, praktično, samo na osnovne komponente. Nije jasno kojim monitorima će biti snižen PDV, dok štampači, skeneri i ostale periferije i dalje trpe višu stopu poreza. Isto važi i za softver, što lično smatram znatno većim problemom.
Ukratko, suprotstavio bih se plimi pohvala na račun vlade jer ne mislim da će se Srbija informatički opismeniti čim kompjuteri budu u proseku 35 evra jeftiniji (kako je već neko izračunao). Na stranu kritike onih koji kažu da je ovakvo delimično „oslobađanje“ od poreza otvorilo prostor za nove mućke. Meni se čini da smo i dalje, kao što sam ovde već ranije pisao, robovi hardvera. Možda se uvoznici računara raduju malo većoj prodaji, ali sve to je kratkog daha. Ostaje nam osnovni problem koji ovo pojeftinjenje ne rešava: čemu nam služe računari?
Činjenica da je softver i dalje opterećen višom poreskom stopom znači da oni koji predlažu visinu poreza i dalje ne misle da je softver važniji od hardvera. Ako se softver kupuje legalno ima i nekoliko puta višu cenu od samog računara. Ali, niko se ne buni jer svi i dalje misle da je dovoljno da se dokopaju jeftinog kompjutera, a za softver će se već snaći.
Takva politika sigurno ne ide na ruku softverskoj industriji Srbije koja se lagano razvija, a čiji proizvod nije podstaknut nižom poreskom stopom. A bolje bi bilo da je obrnuto, to jest da je oboren PDV na softver koji se kupuje i unapređuje stalno, nego na „mašinu“ koju menjamo jednom u tri do pet godina. Ohrabrivanjem ljudi da proízvode i kupuju softver podstaklo bi se informatičko opismenjavanje Srbije, dok povećana prodaja računara ništa ne garantuje. Ako neko računar koristi mahom za igranje tu neke velike pismenosti nema, bez obzira na izvanredne rezultate koje igrač postiže.
Drugi veliki problem informatičkog opismenjavanja Srbije su relativno visoke cene internet priključaka, pre svega onih brzih. Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) objavila je prošle nedelje uporedne cene osnovnih brodbend priključaka u svetu i one se kreću u rasponu od 600 do 1200 dinara mesečno za neograničen pristup. Pritom, u Švedskoj se kao ulazna brzina računa 256 kilobita u sekundi dok je u Japanu za 22 dolara (oko 1400 dinara) moguće dobiti neverovatnih 100 megabita u sekundi! Lično, platio bih na to rado i 18 odsto PDV-a, jer me 200 puta sporiji link sada u Beogradu košta gotovo duplo skuplje. Doduše, tolika je cena i u Turskoj, kaže se u izveštaju (ako je to za neku utehu).
Brzina internet veza i njihova pristupačnost predstavljaju u današnjem svetu kriterijum za ocenjivanje informatičkih sposobnosti neke zemlje. Uštedu na računaru brzo će pojesti skupi internet linkovi (i na njih se plaća PDV od 18 odsto, hvala lepo). Kada bi se država potrudila da u toj oblasti podstakne ozbiljnu konkurenciju, što bi oborilo cene, opšta korist, pa i ušteda, bila bi mnogo veća. Evo, spreman sam da se kladim u onih 35 evra koliko ću po novome uštedeti kada ove jeseni budem zanavljao računar.
