Od pre neki dan broj Evropljana koji kod kuće koriste internet prešao je sto miliona, a od toga je više od polovine priključeno na internet velike brzine (broadband). Najbrži rast takvog pristupa primećen je u Italiji, 120 odsto samo u prošloj godini, dok se u Velikoj Britaniji i Francuskoj broj takvih korisnika na godišnjem nivou gotovo udvostručuje. „Brzi internet“ postaje primaran način za pristupanje mreži za sve veći broj korisnika, a u sve većem broju zemalja Evropske unije to je i deo nacionalne strategije komunikacija. Pristup velike brzine mora se omogućiti svima koji to žele i svuda gde je to moguće. Ozbiljnost s kojom se pristupa tom projektu stvara utisak da nije reč o modi, već o menjanju životnih navika.
Prve promene već se primećuju. Analitičari Nilsen-Netrejtingsa (koji prate kako građani koriste medije) kažu da korisnici interneta, pre svega oni sa brzim pristupom, smanjuju gledanje televizije u korist interneta. Iz godine u godinu prelazak na internet kao ključni medij, kada je u pitanju ne samo informisanje već i razni vidovi zabave, sve je uočljiviji. Uvođenjem u dom brzog interneta on prestaje da bude tehnološka inovacija ograničenih mogućnosti, već sastavni deo života. Tu se, čak i na Zapadu, pojavljuje novi problem – nedostatak dovoljnog broja sadržaja koji bi zadovoljili „glad“ najrazličitijih korisnika.
Veruje se da će tu glad utoliti sami korisnici, nudeći jedni drugima servise i sadržaje koji bi mogli biti interesantni. Blogovi su tu samo jedan primitivan primer, najjednostavniji za početak. Istraživanja pokazuju da je udobnost pristupa internetu direktno proporcionalna potrebi da se sadržajima na mreži da lični doprinos. Onaj ko pristupa modemom (a to je većina u Srbiji) zadovoljava se čitanjem tekstova, razmenom pošte i ponekim javnim komentarom. Oni koji koriste internet velike brzine gube osećaj za to da li su on ili off line i počinju da se ponašaju opušteno.
Iako masovna upotreba interneta u svetu zaokružuje tek svoju prvu deceniju, Srbiji je pošlo za rukom da u razvoju mreže, broju korisnika i količini internet sadržaja koji proizvodi već bude u zaostatku od nekoliko godina. Zemlja koja bi da privuče strane investitore i turiste potpuno previđa da ciljna grupa menja svoje navike, da sve svoje planove najpre proverava na internetu, a da prema mestima koja na mreži nisu dobro zastupljena gaji nepoverenje.
Uostalom, proverite sami. Zamislite da ste namerni da investirate neki novac u Srbiju, ili makar da u Srbiji provedete nekoliko dana i pokušajte da o tim svojim željama saznate što više koristeći internet (namerno vas ne provociramo da neki posao završite internetom, budući da je to u Srbiji iz objektivnih razloga još uvek, uglavnom, nemoguće). Ono sa čime ćete se suočiti jeste manjak korisnih informacija, naročito zvaničnih, i velika količina negativnih tekstova iz srpskih i stranih medija.
Ako je u Srbiji iko ikada razmišljao o državnoj strategiji nastupa na internetu, ovako bi se mogao opisati debakl te strategije. Drugim rečima, ko ume da analizira stanje jedne zemlje i nacije posmatrajući njen odraz na internetu, o Srbiji bi zaključio da ima slabe i loše organizovane institucije („u izgradnji“) i apatične, nemotivisane i neambiciozne građane. Ovu sliku nije potrebno dodatno kvariti daljom pričom o lokalnim mogućnostima za broadband pristup.
