Brutalizam i renesansa*

Novi Beograd i njegova izgradnja odličan su primer kako politika ima potrebu da se otelotvori u prostoru ostavljajući budućim generacijama određene poruke. Nastao kao ideja još u doba Kraljevine Jugoslavije, ovaj deo Beograda je u socijalizmu postao ogledalo novog društva i novog čoveka.

Realizovan je kao “san u betonu”, stvoren da pokaže građanima kako izgleda bolja budućnost “za koju smo se borili”, sociološki je melting pot, ili posledica neraskidivog bratstva i jedinstva naroda i narodnosti, prekaljenog u antifašističkoj borbi. Ovaj projekat je takođe svetu poslao poruku o jedinstvenom putu, samoupravljanju i Pokretu nesvrstanih, pa su bulevari dobili imena Nehrua, Gandija, ali i Agostina Neta ili Lazara Kardenasa. Put u kosmos obeležen je glavnom saobraćajnicom Jurija Gagarina. Bila je to politički prihvatljiva ravnoteža jer smo imali i Ulicu Džona Kenedija.

Nedavno smo u relativno kratkom roku dobili priliku da na televiziji pratimo završetak radova i otvaranje dva velika i važna objekta čija istorija prati razvoj i sudbinu prvo socijalističke Jugoslavije, a zatim postsocijalističke Srbije. Prvi se geografski ne nalazi na Novom Beogradu, ali je takođe predstavljao višedecenijski projekat, koji je visio u vazduhu, preambiciozno zamišljen, dugo nezavršen, upotrebljen nekoliko puta za političke kampanje pred izbore, pogađate – železnička stanica Prokop. Danas se stanica zove Beograd Centar i istini za volju, operativna je nekoliko godina. Peroni se nalaze pod zemljom, pa je utisak večite građevine davala nezavršena stanična zgrada koja je zapravo čekaonica sa tržnim centrom. Otvaranje je iskorišćeno za političku propagandu, vrh vlasti se tamo satima provodio sve sa hamburgerima za užinu. Održani su govori, merile su se brojke, kilometri puteva ili u ovom slučaju pruge, renovirane stanice. Svakako je dobro kada se posao započet pre više decenija konačno završi, nadam se bez ozbiljnog prekoračenja troškova i uz privatno-javnu saradnju investitora, izvođača radova i države.

Ako niko nije fušerio u izvođenju radova, ako investitor nije uleteo u političke dilove sa vlašću i ako je sve izvedeno prema planovima, možemo svi skupa samo da budemo srećni. Problem je samo što danas u Srbiji, a to nije samo moj utisak, nemamo nezavisno telo, nadzorni organ, revizijsku kuću, državnog revizora koji bi pregledali i aminovali ono što je urađeno. Možda imamo pojedince koji su ugledni i stručni, ali nažalost nemamo instituciju ili institucije koje bi bile u stanju da izvedu jednu takvu rutinsku kontrolu. Svestan sam da nigde u svetu nema idealnih uslova, idealne podele i kontrole vlasti, ali već smo doživeli da su u susednim zemljama padale vlade, da se sudilo bivšim predsednicima upravo zbog finansijskih malverzacija.

Sa druge strane, privatna kompanija Delta holding, čijeg predsednika Miroslava Miškovića je aktuelna vlast na početku svog prvog mandata hapsila, pa puštala da se brani sa slobode uz milionsku kauciju, otvorila je renovirani Centar Sava, jedan od simbola ne samo Beograda već i cele Jugoslavije. RTS je tim povodom napravio specijalnu emisiju gde je odlično prikazana paralelna sudbina ovog hrama socijalizma. Izgrađen je krajem sedamdesetih godina u rekordnom roku i predstavljao je znak da je Jugoslavija deo Zapada, doneo je kulturne događaje vrhunskog nivoa na drugu obalu Save, u deo grada koji je smatran spavaonicom proletera.

Ako je soliter CK napravljen od članarine drugova i drugarica iz KPJ, Centar Sava izgrađen je od kredita socijalističkog izobilja u doba miroljubive koegzistencije. U tu zgradu se doselio FEST, tu su održavani koncerti i gala premijere, sastanci OEBS-a, kongresi ekonomista i komunista. U toj sali se raspala KPJ, a time i Jugoslavija, ali je posustao i pokret Nesvrstanih. Tu je pukla i poslednja spona Srbije i Crne Gore tokom izbora za pesmu Evrovizije. Propao je do te mere da je Boža Đelić molio obezbeđenje da vataju miša koji se pojavio na delikatnim sastancima sa predstavnicima Svetske banke i MMF-a. Međutim, za razliku od Prokopa, vlast nekako kiselo prati ili ignoriše činjenicu da je dugo razvlačila prodaju Delti, a da je ova kompanija platila cenu, a zatim investirala više od 100 miliona evra, dakle, duplo više od ugovorne obaveze i dala novi život ovom objektu.

Vidite, radujem se što će u Sava Centru ponovo raditi sala u kojoj sam prvi put 1984. gledao premijeru Amadeusa Miloša Formana. Sećam se da je pre projekcije održan mini koncert Mocartovih hitova. Pitam se da li će i dalje u 13. redu biti širi prostor za one malo više i nogatije. Ono o čemu ne brinem je mogućnost da je neko maznuo pare iz budžeta ili da će neko vraćati uslugu finansiranjem nekog političara. Njihove pare, njihova računica. Tako je Centar Sava, istinski simbol Jugoslavije koja je bila ozbiljan i poželjan kandidat za članicu EU, sa ozbiljnim društvenim bruto proizvodom i kompatibilnom ekonomijom, ponovo otvoren. U holu su stajali i danas stoje satovi sa vremenima u metropolama širom sveta, pa se nekako nadam da je ovo možda znak kako i dalje želimo da izađemo iz naše mentalne samoizolacije.