Za slučaj da smo zaboravili, mafija nas ponovo podseća da je tu i da je zdravlje još dobro služi. U Crnoj Gori uspešno je likvidiran jedan od najuticajnijih opozicionih novinara, što znači politička ličnost, a u Srbiji ekipa ubica sa optuženičke klupe već mesecima učestvuje u političkim kampanjama i preti da na kraju izrekne presudu tužilaštvu i sudu. Sam prvooptuženi Legija došao je u zatvor kao u kakvu rezidenciju, valjda mu je jeftinije da mu država plaća stražare, a što je još lepše iz zatvora može da daje izjave i intervjue lakše nego dok je bio negde napolju.
Što se tiče ubistva u Podgorici, sasvim je jasno da su to mogli da izvedu jedino neki lokalni Legija i Spasojević, to jest specijalci/kriminalci/policajci koji su već nekoliko puta stručno obavili takve poslove. Ako je i u Srbiji bilo mnogima dobro poznato ko su ti ljudi, u Crnoj Gori nema ama baš nikakvog načina da takvo ubistvo obavi neko nepoznat organima i da taj nestane zauvek. A naročito mi je sumnjivo to što su raspisali nagradu od milion evra, kao da sigurno znaju da tu toliku premiju ionako niko neće dobiti.
Te crnogorske „crvene beretke“, odnosno zemunski klan očigledno su ostali netaknuti, što verovatno znači da su vlasti za sada njima zadovoljne, odnosno obrnuto. U takvoj simbiozi nije, naime, nikad jasno ko kome služi, ali to ne znači da vlada stoji iza svega što radi ta mafija. Kao što smo videli u Srbiji, mafija ima i svoje vlastite poslove i interese, što znači da ponekad ubija za sebe, a ponekad za državu. U prvom slučaju država mora da se pravi da ništa nije primetila, kao kad su ovde dizali u vazduh onu fabriku u Surčinu, a kad takve stvari rade za državu onda ti isti majstori postaju veliki rodoljubi.
Koliko znam, ta mafija se u Crnoj Gori do sada nije bavila političkim ubistvima, onih nekoliko likvidacija izgledalo je više kao rezultat nesuglasica „unutar familije“. Ovo bi, dakle, bio prvi veliki slučaj ubistva s političkom pozadinom i ovog puta Đukanović bi morao nešto da uradi. Da li hoće i da li može? To su pitanja za više od milion evra.
On mora da zna ko su ljudi koji su mogli da obave onakvo ubistvo, a ako i ne zna, ima koga da pita. On takođe mora da zna razliku između šverca i ubistva. To što je ubijen njegov politički protivnik naravno ne znači da je on sam ili neko u političkom vrhu direktno umešan i odgovoran. U ovakvim stvarima motivi su često mutni i protivrečni, a Đukanović je sad sasvim izvesno u velikim nevoljama. Ali, on zna gde treba da traži ubice i ako oni ne budu otkriveni, premijer će i sam ostati poprskan krvlju.
Pokušaj da se javnosti sugeriše umešanost nekoga iz Srbije izgleda mi jednako uverljivo kao teorija o tome da su Đinđića „ubili njegovi“. Ako vlasti u Podgorici budu insistirale na tome, što znači da ubice neće pronaći, bojim se da bi u Crnoj Gori to moglo da dovede do ozbiljnijih sukoba. Jer, to bi značilo da je neki njihov Legija ostao uz Đukanovića i da premijer, pošto ne može ili neće da ga se oslobodi, nastavlja da u politici sledi diktat mafije. A ta mafija je, dakako, uvek veoma patriotska, što tamo znači da su te ubice sigurno veliki borci za nezavisnost.
Politička upotreba mafije morala bi da se osveti onima koji to rade, ili smo svi mi propali. U Podgorici to znači da ne sme proći namera da se ubistvo jednog istaknutog protivnika politike otcepljenja iskoristi upravo za pojačavanje kampanje otcepljenja. U Beogradu to znači da prvooptuženi za ubistvo premijera Đinđića ne može da postane ključni svedok protiv tog istog premijera i njegovih ljudi.
Ako se bude išlo u tom pravcu, to bi Đukanovića i Koštunicu stavilo u isti položaj onih koji hoće dvostruko da profitiraju. I na ubistvu i na ubicama. A iz nekog razloga ta ideja izvlačenja koristi iz zločina nekim ovdašnjim političarima izgleda tako neodoljivo privlačno da ne uspevaju da se savladaju, da sakriju zadovoljstvo i zadrže masku neke ozbiljnosti i barem prividne odgovornosti.
To što ministar policije Jočić nekako nije uspeo drugačije da se izrazi nego onako prostodušno, da kaže da je potpuno nevažno gde je Legija bio pre nego što je k njemu došao, to je nešto što smo od ovog ministra očekivali i na šta smo navikli. On je čovek, što se kaže: transparentan i tu pomoći nema. Nezgodno je to što ni premijer Koštunica nije bitno popravio tu stvar. A ono što se ovde nagoveštava, što se zapravo poručuje samom Legiji jeste da on samo treba da na sudu kaže nešto, on valjda zna šta, a za ostalo će mu se progledati kroz prste.
Sud će, naravno, nešto odlučiti, ali svakome je jasno da su šanse da Legija nije odgovoran za neke od najstrašnijih zločina ravne nuli. Koja je sad to pamet u stanju da zamisli da se takav čovek na sudu može preobraziti u nekakvog vrlog rodoljuba koji samo brani sopstvenu i nacionalnu čast? Ako nova vlada može da poništi neke reforme svojih prethodnika, ako može da revidira neke privatizacije, da li stvarno misli da ono što su onda bili zločini, sad mogu da postanu podvizi?
Ako u Crnoj Gori ne uhvate ubice novinara Jovanovića, ako u Srbiji Legija nekako ispadne manje kriv a više žrtva neke čudovišne nameštaljke, onda nam ne treba boljih dokaza da smo braća i da niko drugi nije kao mi. Niko ne ume tako dobro da razume zločin i da pronikne u dušu ubice toliko duboko dok ne pronađe plemenite motive i nesebična opravdanja.
