Brak obično počinje venčanjem, što nikako ne znači da ga nije bilo i ranije, u smislu zajedničkog života. Iz raznih razloga ona i on reše da se ozakone i da više ne žive u grehu; naročito ona. To ih onda vodi kod matičara i – sve češće – i kod popa. Uzgred: najnoviji običaj da se matori konji i kobile venčavaju u crkvi posle tridesetak godina građanskog braka odvratan je.
Pošto „mladenci“ (kako se to zove) izvade krštenice i presude o razvodu, zakazuju građansko venčanje. Za crkveno treba još da dokažu i da su kršteni; i oni i kumovi; tu se sveta matera Crkva ugrađuje samo tako, uzimajući pare nekrštenim mladencima i kumovima; ali – sami su krivi. To se onda zakaže: vikend je najzgodniji; jesen je tradicionalna. Tu na scenu stupa prateća industrija: od braće Roma sa trubama, pa preko „cateringa“ za bankete, sve do fotografa i video-majstora koji dežuraju pred opštinama i crkvama – kume, izgore ti kesa! Onda slede vožnje sa sirenama i okićenim automobilima, banketi po kafanama, pucnjava iz vatrenog oružja (sa povremenim žrtvama), oblokavanje i prežderavanje, mamurluk i ostalo. Prva bračna noć tu slabo prolazi, posle svega. Takvih sam se svadbi neizbežno nagledao u životu: šatre za 700 zvanica, tri muzike i tri pevaljke; po deset frižidera, šporeta, veš-mašina i televizora; a od kuma – „škoda oktavija“.
Sve to može i skromnije, naravno, kao što znamo. Većina bračnih drugova venčava se bez opisanih ekstravagancija. Zakažu, dovedu kumove i obave stvar. Posle njih četvoro lepo odu u kafanu, provedu se lepo i umereno, pa je onda i prva bračna noć zagarantovano uspešna. Primetio sam još nešto: matičari i matičarke jako vole da sklapaju brakove. Više puta sam im primetio suze u očima, naročito pri jednom mom skorijem venčanju, kad se jedna jako lepa matičarka umalo nije zaista rasplakala; bio sam potresen. Popovi su, međutim, tu sasvim rutinerski nastrojeni i ne potresaju se: to im dođe kao još jedna pastirska dužnost; više ih zanima da uzmu pare. Eto nekog uživanja i od građanskog braka.
Venčavao sam se više puta, tako da znam o čemu vam govorim. To što sam ja po pitanju venčavanja od početka bio ravnodušan nije mi pomoglo; naprotiv. Samo manji deo moje dece rođen je u braku, pa šta? Venčanje sam uvek uzimao kao administrativnu obavezu, nešto kao produženje vozačke dozvole ili pasoša. Gospođe supruge, međutim, imale su drugačije mišljenje, ali su mi milostivo dopuštale da zadržim svoje prezime; ja, pak, nisam insistirao da im ga namećem: suviše gnjavaže oko dokumenata. Ako se auto vodi na nju, imam overenu kopiju venčanice za dokone saobraćajne i pogranične policajce, što je jednostavnije. Pored toga, onda se one bave registracionim procedurama. Imovinsko-pravnih problema, za koje se pretpostavlja da ih brak reguliše, imao nisam nikad – jer sam siromah kao crkveni miš.
Prvi put sam se venčao u opštini Zvezdara davne 1968. godine; malo je falilo da se pojavim u uniformi, jer mi se smena taman završila, ali sam uspeo da se presvučem na vreme. Drugi put u opštini Palilula, čemu su se dvoje naše dece (Ana i Simon) jako radovali, a treće (Maja) rodilo se ubrzo. Ima i slika: „mladenci“ (mlada sa stomakom) i dečicom, Srđa Popović (advokat), Vlada Mijanović („Revolucija“) i još nekoliko bezbednosno interesantnih lica. Treći put je bila opština Stari grad: mladenci i kumovi i matičar (ili odbornik, ne znam više, propisi su se menjali) koji je mislio da se kum i kuma venčavaju, a ne mi; valjda su svečanije izgledali. Četvrti put opet Zvezdara, samo mi i kumovi i ta lepa matičarka sa suzicom u plavom oku, lutka moja. Napolju sam hteo da bijem nekog nasrtljivog tipa sa video-kamerom. Posle smo otišli kod Radeta u Baja Sekulića i mnogo smo lepo jeli; Rade je naš drug. Samo što stalno zaboravljamo koje je godine to bilo…
Venčanje pred Bogom posebna je priča. Naime, septembra 1998. bili smo u Crikvenici na toj školici demokracije kod Bogdana Denića. Tu je bio i fra Marko Oršolić, franjevac od Bosne Srebrene, sjajan čovek i laf, rableovska pojava. Videvši nas dvoje, onako sklonih cmakanju i pipanju kakvi smo već, predložio je da nas venča tu odmah, na licu mesta. Pitali smo ga gde mu je crkva, a Marko je rekao: „Gde sam ja, tu je crkva!“ Iz nekog razloga to se nije tada desilo, pa smo ga punih jedanaest godina terali da nas već jednom venča i pred Bogom; u međuvremenu smo se venčali civilno. Vadio se na razne izgovore: te da nam nađe pravoslavnog popa; ne, rekli smo, to možemo i sami; mi hoćemo njega ili nikoga. Kanonski i liturgijski, teološki i kako god hoćete – nema prepreka: kršteni smo još kao mali (za razliku od nekih!), obred je isti i šta sad? Na kraju je pristao: u izvesnoj kafani smo ga spopali i nije imao kuda, kumovi su bili tu, izgovori su bili iscrpljeni. Je li crkva tu gde je i on? Jeste. E, onda… Marko je uzdahnuo, ustao i rekao da ustanemo i nas dvoje. Ceremonija bila je kratka i jasna, formalno savršena. Na kraju je rekao da sada možemo da se poljubimo; onda je dodao da možemo i da se prihvatimo malo. Venčanicu smo napisali odmah, na poleđini kafanskog računa, da posle ne bude ovo i ono. A da se razvodimo ionako nećemo.
