Samom činjenicom venčanja mladoženja stiče i svojtu, koja se inače u kolokvijalnom jeziku zove tazbina. Jonkeov rečnik lepo razlikuje rodbinu (krvno srodstvo) od svojte (relacije iz venčanja); Piroćanci, na primer, kažu: „Ako je zet rod, onda je i magarac stoka.“ Drugde se kaže „tuđa kost“. U dinarskim krajevima to se vidi odmah na svadbenom piru: s ove strane trpeze sede naši; s one strane njihovi; gledaju se popreko, svako malo neko potegne pištolj i opali u vazduh, a oni drugi moraju da prate; dobacuju se aluzije, sitne provokacije, i ako ne padne krv – dobro smo i prošli. Obe strane, naime, smatraju da se mogla naći i bolja prilika, ali će se s vremenom pomiriti sa tužnom stvarnošću.
Svojta se sastoji od: tašte (najvažnije), tasta, svastike (jedne ili – bolje – više), šur(j)aka (bolje manje) i ostalih, kao što su šurnjaje i pašenozi (bosanski: badža). O svekrovima, svekrvama, jetrvama, snajkama, zaovama itd. nećemo; to je s naše strane. Postoji i zet; u beogradskom uličnom žargonu, to je sadašnji muž moje bivše žene (engl: husband in law).
Najvažnija ličnost u svojti, tazbini, naravno je tašta. Ideal beogradskih ćoškara i kafanskih šereta, tašta nerotkinja, ne postoji; to je urbana legenda. Tašta ima bar jednu ćerku, koja je – eto – dopala kandži tog dripca, „moralno sumnjivog“ (i „politički kvarljivog“; hvala, Ljiljo!) nikogovića, koji niti je kućić, niti odžaković, nego je, eto tako, gulanfer; još i razveden!; još ima i neku decu! (često).
Tašte u prvo vreme pate i gunđaju, ali se kasnije kao pomire sa gorkom sudbinom, mada uvek ostaju na oprezu, pa se ne treba pouzdati u naglu finoću: zet uvek ostaje zet. Roditelji mladenaca (prijatelji i prije) mogu donekle da smire situaciju; naročito unakrst (prije prijateljima), ali ona ostaje visokorizična. Kad se rode dečica – stvar se polako smiruje, mada ne i obavezno. Doveka ostaje na snazi čuveno pitanje: možda je mogla i nekog boljeg da nađe? Naime, prosečnoj tašti (a ni prosečnoj supruzi, uostalom) zet nikada nije dovoljno dobar: tašta uvek može da zamisli boljeg; supruzi muž, sve i da je spasao domovinu, dobio Nobelovu nagradu, proslavio se širom sveta – ostaje uvek obična budala; zna ga ona…
Ima i za taštu leka, ali to je suptilna taktika. Kad sam bio tinejdžer, početkom šezdesetih, kod nas na Zvezdari važilo je pravilo: prvo muvaš majku, a onda ćerku; obučeš se, udidiš se i doneseš cveće gospođi mami, pa ćaskaš i trepćeš. Slično, iz mog iskustva, važi i za tasta: tast se uvek lakše složi sa zetom; valjda su prirodni saveznici. Ako ne ide lepim, ima i drugih načina. Imao sam tako jednu ranu bivšu taštu koja mi je neprestano zvocala: te njena ćerka je lepa i pametna; te zna francuski; te svira klavir itd. (sve je istina osim klavira); mogla je i boljega da nađe, a ne mene dripca (dobro, ne baš tim rečima, ali na to se svodi). To što sam ja tada uredno zaposlen i lepo zarađujem, nema veze. Onda se setim: dok sam je jednom tako autom vozio da vidi unuke, složim ozbiljnu facu i kažem joj: „Gospođo, sve ste u pravu. Ja jesam sumnjiv tip i gulanfer, priznajem. Imam decu iz prethodnog braka, politički sam sumnjiv, a bezbednosno zanimljiv. Vaša kćer je lepa, pametna, zna jezike i mogla je i boljega da nađe. Ali, gospođo, vaša kćer nije bila nevina kad se udala za mene.“ Ućutala je i nikada više nije imala primedbi, svoj svojoj komunističkoj i afežetskoj prošlosti uprkos. Svako je negde perforiran, kako da vam objasnim…
Ne treba imati predrasude: jedna druga rana tašta ostala je sa mnom u naboljim odnosima i kad je saznala s kim sam sada oženjen, rekla mi je: „E, konačno si našao pravu ženu, čestitam.“ Sa poslednjom taštom slagao sam se odlično: gurali smo se oko šporeta i vikali: „Pusti mene, ja to bolje znam!“
Tast je drugi slučaj. Tastu zet obično dođe kao dugo očekivani saveznik; kao olakšanje u okruženju koje ga ugnjetava. Tast se kupuje dugim razgovorima nasamo, uz piće i zajedničke hobije. Tast u zetu vidi sina; onog kojega nema, ili – ako ga ima – boljega. Svega jedan tast u životu nije imao nikakvo zanimanje za mene, ali to je više bilo profesionalno (bezbednjak u nemilosti, Rankovićeva škola). Nikada ga nisam upoznao – a pokušavao sam – i nije mi sada žao. S drugim sam imao blisku i dinamičnu vezu, povremeno dramatičnu jer je bio malo mahnit, ali blisku; bio je zanimljiv lik i voleo sam ga.
Svastike i šuraci manje su značajan deo svojte – osim povremeno svastika: kaže jedan moj drug iz detinjstva da mu se stalno čini da se oženio pogrešnom sestrom (fakat je u pravu), ali da bi mu se tako činilo sve i da se oženio onom drugom (opet je u pravu). Setio sam se pesmice: „Imam ženu i svastiku, s njima radim gimnastiku“. Šuraci su pitomiji (osim kad su mahniti); ostatak svojte zna da bude zanimljiv. Sećam se da sam strašno voleo neke baba-tetke jedne te bivše žene: sve same lafice od po osamdeset godina, sa cigaretom u ustima, kafom u ruci, promukle, mudre i zanimljive do neba.
Treba tu svojtu primiti sa najboljim namerama. Ima tu nečega, taštama uprkos.
