Brak – kućni poslovi

Sada, kad se uredno venčao i sredio odnose sa svojtom (ako se to ikako može), naš muškarac stekao je – ako ima sreće – zajednički topli dom sa svojom lepšom i boljom polovinom. Sada treba živeti zajedno, iz dana u dan, iz noći u noć – dok ih „smrt ne rastavi“, kako to popovi vole da naglase. Ostavljamo ovde po strani život sa roditeljima, bilo čijim; to ćemo drugom prilikom. Pretpostavimo da sve ide kako bi trebalo: zajedno su štedeli za stan, što reče nekada davno jedan pesnik.

Od muškarca se očekuje: da ujutro skuva kafu i ženi donese doručak u krevet; da pere sudove i dečije guzice; da upravlja motornim vozilom; da ženi kupuje poklone i pritom zna tačno šta ona želi, a da mu se to ne kaže; da usisava stan i pere prozore; da zarađuje dovoljno i više od toga; da bude nežan, pažljiv, pun ljubavi i duhovit; sve to stalno i uvek; to ako se žena dobro udala. Ako se muškarac dobro oženio – onda sve to radi žena.

To su sve puste fantazije. Život je nešto drugo. Pametni i normalni supružnici lako će pronaći neku razumnu meru u svakodnevnim neizbežnim poslovima po kući. Nekog ne mrzi da ujutro kuva kafu za oboje; neko radije pere sudove, a neko decu; neko više voli da kuva, a neko da sprema; usisivač može i na smene. Ima čak i brakova u kojima ženu ne mrzi da ponese đubre kad krene iz kuće. Sklonosti se – uz malo ljubavi i strpljenja – lako dadu uskladiti.

Problem su razmaženi muškarci (kevci) i razmažene žene (ljubi ih majka). Kad je o muškima reč, onda se to zove „patrijarhalac“; ženu ne zovu „matrijarhalka“ – iz nekog razloga. Ako njega zovu „papučić“, onda nju zovu „opajdara“, najblaže. Takozvani „balkanski macho“ opisan je u uglavnom lažnim stereotipima. Balkan je matrijarhalno društvo, iz jednostavnog razloga što su žene pametnije i karakterno jače. Pitajte Crnogorce, glavne žrtve stereotipa, da ko je gazda u kuću. Kazaće vam – ako ne lažu. Balkanski muškarac najčešće je žrtva bolesti zvane vagina pectoris: u srcu je pizda, ali to je druga priča.

Jedan od kućnih poslova koji najčešće padaju na muškarce jesu sitne popravke, majstorisanje po kući. Od toga se slabo može pobeći; takva stvar i tačka. Od pranja sudova dade se izvući tako što muški stalno nešto razbija: nespretan je, jadnik, klizaju mu se tanjiri iz ruku, pa ga žena doživotno izbaci iz kuhinje, jer je to jednostavnije (to je uspešno radio jedan teča jedne moje bivše žene, sjajan čovek i muž inače). Ali, kad treba popraviti osigurač, zameniti sijalicu ili gumicu od česme, popeti se na merdevine da se otkače ili zakače zavese – tu teško ima pomoći. A tek auto… Ima, čujem, muškaraca koji su herojski odoleli tim zahtevima, ali su retki. Ne odobravam takav stav. Kućne popravkice pomažu samopouzdanju i muškom ponosu – u nedostatku drugog, naravno, ali i inače. Zahvaljujući svetlom primeru mog tate koji je imao zlatne ruke i tehničku kulturu, naučio sam kao dete da kako se sve to radi. Nije teško – ako imate malo pameti i spretne prednje šapice. Posle sam pročitao onu divnu knjigu o Zenu i veštini održavanja motocikla (Robert M. Pirsig): motorbiciklo je tu manje važno; važniji su logika, naučni metod i razumevanje tehnike i materijala. Morate da osećate materiju u prstima, hoću da kažem; da vam struji kroz njih.

Tu su, dakle, pre svega važni prisustvo duha i duboki duševni mir. Meni je ponekad potrebno i nekoliko dana dok shvatim dubinsku, suštinsku, prirodu problema, njegov Zen, pre nego što izvadim svoj dragoceni i obilni alat i krenem u popravku roletne. Naučio sam moju najbolju i najlepšu da treba da razume tu složenu metafiziku kućne popravke i da me ne požuruje. Pritom slutim da ona u stvari misli da sam ja jedna obična lenčuga, kao što to sve žene misle za svoje mužjake, ali, eto, trpe; lakše je.

Kućne popravkice jedan su od retkih načina da muškarac sačuva kakvo-takvo dostojanstvo i samopoštovanje, da se oseti korisnim. Pranje sudova i dečijih guza, održavanje motornog vozila, usisavanje i to – na sve se to ženka navikne i postane joj normalno. Ali – promeni ti licne u osiguraču da bude baš 25 ampera, kad si tako pametna! Za sve ostalo pomoći nema: sve žene u muškom životu (mama, ljubavnice, supruge) za svog muškarca misle (obično s pravom) da je glupančić, kao što smo rekli; da je dobar, siromah, ali je tup; da je zgodan, seksi i volim ga, ali da je, na kraju, ipak budala. Sve dok ne dođe do licni u osiguraču i roletne, do gumice na česmi, odvoda iz sudopera, dosipanja ulja u auto i već tih ponižavajućih radnji. Bogat muškarac platiće majstore za sve to, ali će ga biti i pomalo sramota: ipak se od muškog očekuje makar to malo ručnog rada i veštine.

Sve se ovo, naravno, dade urediti na način bezbolan i kooperativan u normalnom skladnom braku. Poznajem žene koje imaju tehničku pamet i spretne prste i ne mrzi ih da se pentraju po merdevinama i stolicama ne bi li promenile sijalicu ili popravile osigurač; njihovi su se muževi možda dobro oženili, ali im ne zavidim. Ne volim ni ja usisivač, ali ga se laćam bez gunđanja: ipak živimo zajedno. Volim da perem sudove i to nailazi na odobravanje. Eto, ipak nešto tu ima.

»Johane! Đubre!«