Tokom godina sam stekao ozbiljan animozitet prema ispoljavanju viška emocija u politici i bankarstvu. Valjda me dosadašnje iskustvo poučilo da posle velikih političkih zanosa obično sleduju velika razočaranja. Slično je sa reklamama za bankarske usluge u kojima se iskazuju nežnost i ljubav kao u telenovelama. Tu su deda i unuka, porodica za stolom, vrapčići koji cvrkuću i krediti sa kamatama dostojnom dužničkog ropstva. Počeo sam u politici i ekonomiji da priželjkujem one dosadne, suvoparne tipove, koji samo govore u brojkama i koji ne žele da me nasmeju ili uplaše ne bi li mi uvalili kredit ili životno osiguranje.
Na žalost, nalazimo se u periodu koji već poslovično obeležava naglašena retorika u odnosima sa komšijama. Od godišnjice proboja u Jasenovcu, zločina u Srebrenici, preko ustanka u Srbu do Oluje. Svake godine se posvađamo.
Dodatnu napetost stvara i činjenica da se u Hrvatskoj vlast raspala i da slede novi izbori. Aktuelna tehnička vlada, međutim, još intenzivnije sprovodi svoju politiku revizije istorije i gura zemlju u sve dublje desničarsko ludilo. Primer su čistke u HRT-u, kako na televiziji tako i na radiju, jer su poslednjih meseci smenjene desetine urednika. Poslednji udar je doživeo Treći program Hrvatskog radija, kao i kod nas, jedini glas elitne kulture – pa su se u programskoj šemi pojavile emisije o „kršćanskoj tradiciji“ i „povjesnim obzorima“. Pre njih, Treći je negovao dijaloški ton, društvenu kritiku i visoke umetničke standarde. Ono što ohrabruje jeste podrška koju su kolege u Zagrebu dobile od 3. programa u Ljubljani i Beogradu, baš kao nekada kada se za vreme SFRJ kulturna elita selila tamo gde je bilo moguće pronaći makar minimalni prostor za slobodno delovanje. Nažalost, granice su za ovakav vid saradnje javnih servisa i dalje čvrste.
Višak emocija zato smo videli u diplomatskoj formi. Pojavio se i patern koji izgleda ovako – Hrvati javno povampire neki od ustaških simbola uz prisustvo zvaničnika iz vlasti – najčešće onog nesrećnika Hasanbegovića iz resora kulture. To daje materijal da Ivica Dačić napiše protestnu notu i pokuša da je uruči Zagrebu. Oni se prave da nisu kod kuće, ali ako mi ubacimo pismo u sanduče, bod nama. Onda ministar Vulin raspali izjavu drhtećim glasom prigušenog gneva. Sledi iritantno popovanje onog gospon Kovača iz resora vanjskih poslova koji prepozna velikosrpsku retoriku ili srpsku agresiju, ili jugoslavensku velikosrpsku hegemoniju. Onda opet nota, pa sakrivanje od poštara i tako ukrug.
Na kraju je Premijer pisao, ali Briselu.
Do sada je Brisel uporno ćutao, što naravno, nervira nas u Srbiji, jer personifikacija EU onda postade – Hrvatska. Kako građane vlast da vodi negde gde na kraju puta stoje NDH znamenja?
Problem sa viškom emocija nastaje jer se pokazalo da nas pokušaji preterane emocionalnosti nisu daleko odveli. Nije pomoglo čak ni kada je Premijer sa buketom cveća pokušao da džentlmenski uspostavi prisnije odnose sa predsednicom Kolindom Grabar Kitarović. O pokušajima Predsednika Nikolića da izbriše istoriju loših odnosa sa tri poljupca ne bih ovom prilikom. Nije pomoglo ni kada su onomad Tadić i Josipović zajedno letovali na Brionima. Možda pravo pitanje glasi, da li je uopšte moguće uspostaviti dobre komšijske odnose među toliko sličnim narodima koji su jedni druge nazivali braćom, a zatim se nemilosrdno ubijali? Da li je naša nesrećna porodica kao kod Tolstoja – jedinstvena na svoj način, što reče Zorana Mihajlović onomad kada smo sa Rusima varili one dve cevi za početak Južnog toka?
Taj višak emocija u porodici vispreno je primetila još jedna iskusna političarka Slavica Đukić Dejanović, pred sam početak pregovora o Vladi u kojoj će ponovo biti SNS i SPS.
„Personalni sukobi postoje i brat i sestra se svađaju, ali žive u jednoj porodici. Mi se, naravno, razlikujemo, ali kad je teško vreme, važno je da imamo iste ciljeve. SNS je stariji brat, građani su tako odlučili, dok je SPS mlađa sestra.“
Još jedna žena u srpskoj politici, pa uz to još i psihijatar, dakle koleginica, pokazala je sasvim drugačiji, dosad neviđen model ponašanja. Sanda Rašković Ivić je podnela ostavku na funkciju predsednice DSS kada je shvatila da u njenoj stranci postoje različiti i nepomirljivi stavovi o eventualnoj saradnji sa vladajućom strankom na različitim nivoima vlasti. Moguće je, dakle, u politici žrtvovati fotelju zbog identiteta stranke i formulisanja jasnih principa rada. Ova pojava je toliko retka da nije naišla na razumevanje u zemlji gde bavljenje politikom podrazumeva uglavnom mogućnost da se dokopate bilo kakve vlasti bez poštovanja načela koje ste sami postavili. Sramota je reći neću, to mlađa sestra nikada u Srbiji ne sme da kaže roditeljima ili starijem bratu.
