Provedoh kraće vreme u svojevrsnom poluodsustvu, i bilo je kako uvek i bude kad vas čovek ostavi bez nadzora: katastrofe sustižu jedna drugu. Konkurencija među belajima je ogromna, ali ipak, jedan se naročito ističe: izgleda, naime, da nas je tragično napustio Boško Obradović, dika i ponos jedne od poslednjih godina sve razvijenije supkulture koju bismo mogli nazvati dolevučićevci, a koja se sastoji od onih koji su pronašli smisao svog javnog postojanja u sojuženju s ama baš svakom zamlatom sa svih mogućih tamnih mesta i okrajaka našeg javnog i polujavnog poluživota, sve dok je ovaj voljan da se u svakoj prilici i na bilo koji dostupan način breca na patetičnog srpskog Orbančića. Onog što stoluje na Andrićevom vencu, a kod kuće je u svakom zakutku zemlje Srbije, pa čak i u vašem televizoru, vašem krevetu ili vašem buđelaru.
Tragedija našeg (zapravo, što da se pretvaram: njihovog) gubitka, da se razumemo, nije biološke naravi, nego čisto političke: Obradović je, falabogu, živ i zdrav, čak bi se reklo da mu je nikad bolje, ali se nemali deo tzv. antivučićevske Srbije strunio zbog njegovog navodnog „preleta“ u redove – u najmanju ruku – saveznika režima, pa nikako ne mogu da se povrate u ravnotežu (ako su uopšte bili uravnoteženi). Odatle mu se upućuju prekorna javna pisma na granici između molbe da se prizove k pameti i kletve da će goreti u jednom posebnom postvučićevskom paklu ako to ne učini, podseća se u pasivnoagresivnom uvređenom tonu na iznevereno bratstvo po političkom oružju iskovano u zajedničkih sedam ofanziva (prva je valjda bio onaj idiotski upad na RTS, ili šta?), i sve je to dozlaboga melodramatično.
Pa dobro, šta se to desilo? Ako sam dobro ispratio/rekonstruisao, dojučerašnji do bandoglavosti oštar protivnik Orbančića i vladajuće klike viđen je kako sa istima rujno vino pije i ispušta milozvučne glasove, a i generalno je najedared veoma pripitomio svoju antiprotivnu retoriku. Sve se to odigralo, barem za javnost, na nekom od onih „svesrpskih“ teferiča za mlaćenje prazne slame, gde se elita najgorih među nama okuplja da se još jednom ritualno javno zabrine, ali i uskopisti, povodom Kosova, Republike Srpske, Oluje, Srebrenice ili već bilo kojeg od srodnih opštih mesta koja podjaruju neartikulisani i po naravi stvari neartikulisljivi parapatriotski nervognev.
Ali, šta je tu za čuđenje? Nacionalizam, sa pratećim epifenomenima (konzervativizam, klerikalizam, muškobanjastost, autoritarnost…), jedina je ideologija koju su Boško Obradović i društvo ikada imali, i stvarno bi bilo i glupo i nefer optuživati ga zbog toga što se ponaša u skladu s onim jedinim što je ikada zaista bio. S druge strane, izvestan prividni šum u „iskomuniciravanju“ svog tobožnjeg presaldumljivanja uneo je sam Obradović lepo napisavši da vrlo dobro zna da režimi ove vrste koriste nacionalne frustracije i gorenavedena „bolna mesta“ kao alatku za ubijanje svakog političkog pluralizma i demokratije, za držanje podanika pod moralnom ucenom „nacionalne stvari“. Ni najvispreniji intelektualni prvaci Druge Srbije ne bi to tačnije sročili! Ali već u sledećoj rečenici, isti će Obradović reći da, jbg, Otadžbina i Srpstvo ipak jesu stvarno ugroženi po navedenim tačkama, i kako sad da se on, uzorni patriota, ne odazove pozivu Države (ovde prosto žanrovski ide naglasak na „a“) da pripomogne u odbrani naših svetinja? To bi bilo kao da odbiješ poziv za mobilizaciju samo zato što ti se ne sviđaju brkovi glavnog generala ili dizajn simbola na kapi. Ovo potonje sam ja dodao, ali dosledno prateći ovaj bazično beogradskosindikalni rezon, koji naše „desničare“ svih ili gotovo svih boja trajno – bez obzira na inicijalne namere – stavlja na stranu protivnu svakom pokušaju da se ovo društvo emancipuje, uredi i uljudi.
Nije li to, dakle, paradoksalno: Obradović odlično zna da tzv. režim takvima poput njega postavlja svojevrsnu demagošku zamku, ali ipak svesno odlučuje da u nju upadne. Ali paradoks je prividan, zapravo je sve savršeno logično. I odvija se uvek po istoj matrici, po kojoj nacionalisti, čak i tzv. liberalno-demokratski (među koje Obradović i društvo ionako nikada nisu spadali), u svakoj, ama baš svakoj situaciji između „nacionalnih pitanja“ i demokratskog uređenja zemlje izabiru ovo prvo. Zato je pred kraj osamdesetih „patriotski“ deo srpske disidentske elite između demokratije, Evrope i ostalih „slovenačkih“ trica i kučina i „rešavanja našeg nacionalnog pitanja“ (tad se to zvalo „izbori ili Ustav“, ako se dobro sećam) izabrao ovo potonje – uz izvestan rezignirani uzdah, ali šta ćete, mora se tako, zna se šta su prioriteti. Zato su, recimo, radikali devedesetih u svakoj stvarno kriznoj situaciji (o)stajali uz Miloševića i njegov režim i čak s posebnim entuzijazmom obavljali njegove prljave poslove, mada bi o njemu u međuvremenu govorili sve najgore – mora se, zato što Kosovo, zato što „zapadne srpske zemlje“…
Boško je Obradović dosledan nastavljač te tradicije, i u njegovom rezonovanju i ponašanju nema baš ničega originalnog i nepredvidljivog. Mnogo su zanimljiviji za posmatranje oni s tzv. druge strane, koji se uvek iznova čude, pa čak i vređaju, kad god se sapletu o isti kamen. Možda bi ipak bilo vreme da krenu drugom stazom, verovatno zaobilaznijom, ali prohodnijom, čišćom, bolje osvetljenom. S drugarima stečenim u mraku (u kojem se drugari, gle, tako odomaćeno osećaju) možete samo u mraku i da ostanete. Zauvek, ili nešto duže.
