Ždralu i lisici javljaju se građani zabrinuti što se Olimpijadi ne raduju koliko ova zaslužuje, osećaju krivicu naspram sportista i Olimpijskog komiteta, što je A. M. ovako izrazila: „Neko trenira odmalena, drugi se igra ili štaviše izazove i požar, neka zemlja nadmaši sebe gradeći stadion u obliku zmijske košuljice i šta ti ja znam, sportski funkcioneri vode odvojen život što im je doduše takođe plaćeno, a neko, kao ja, nema strpljenja ni svečano otvaranje ljudski da odgleda!“
Njen bratanac (L. M.) baš zbog OI kupio plazmu i razočarao se, svi mu dođu nekako zdepasti, eh, nemamo mi još signal dostojan tog izuma, ali ni na starom televizoru ne uživa u sportu, a zašto – bog sveti zna!
Evo nekoliko razloga koje savr. nauka nudi kao odgovore na vašu nadamo se samo privr. indisponiranost.
1. Kao i sve živo, OI poprište su snobizma, neravnopravnosti i diskriminacije što sve dođe na isto. Voditelj RTS-a, i sam pomalo u karnevalskoj groznici, govori kako će veličanstveno otvaranje devedeset hiljada srećnika gledati uživo, i samo otvaranje nečega što je simbol ferpleja podseća čovečanstvo da nekima pretiče doklen drugima znate i sami.
2. I Olimpijada je, sirotica, u službi kapitala talentovanog da svaki fenomen i svakoga čoveka pa ne znam kako ovaj bio nadaren (i baš zato što je toliko nadaren) upregne u svoj dolap. Ma koliko slavili druzhbu narodov, doprinos sporta miru i međunarodnoj saradnji i sl., OI su najpre bussines. Ugrabe i sportisti pokoju zlatnu mrvicu, neki i grumen, ili zlatnu polugu, ali nisu oni glavni, oni su tek katalizator u kapitalističkoj retorti. To je tako i tu se ne može ništa, ali ne može svako to baš zadivljeno ni da gleda.
3. U svakom dvoboju, a na OI ih je tušta i tma, ima nešto neviteško što je u ovoj rubrici u nekol. navrata dokazivano. Iako se u ekipnim sportovima sukobljava istovetan broj takmičara istovetnog pola, u svakom duelu jedan je tim u prednosti, ili su igrači rasli u sredini bogatijoj vitaminima, ili potiču iz obitelji koja već ima sportsku tradiciju, ili klima pogoduje da budu formata optimalnog za taj sport… Pa naravno da su ekipe neravnopravne! I dva boksera iste kategorije u svemu su neujednačena osim u kilaži i polu (ne moraju biti ni vršnjaci!), publika zato to baš i gleda, što će jedan drugoga da unakazi… A šta bi ti, da gledaš borbu klonova u tunelu?! Pa ti se ne bi borili, zar da udari klon na klona!
4. Ubeđenost države i običnih ljudi da su i oni tamo predstavljeni ide vam na živce? Da. Koga sportisti predstavljaju i je li uopšte moguće predstaviti bilo koga do sebe samoga? Mala Mo predstavljala je nas Jugoslovene: Mađarica, odavno državljanka USA, ali rođena u Novom Sadu, koji već neko vreme ne pripada K und K! Država škrtari u gradnji bolnica, a uvek ima za reprezentaciju: ako naši osvoje medalju, ulog će se ustostručiti i prezlatiti… Potonju tvrdnju (predrasudu, posledicu prirodne ulenjenosti duha) nauka još nije ispitala, verovatno nikad i neće.
5. U svako čudo pred kojim svet zine utkan je rad proletarijata ni izdaleka plaćenog kako dolikuje. Za svaku sportsku smotru domaćin stvori nešto što svet nije video i što dugo neće videti, pa to graditeljsko čudo gledaju ti isti zidari i antlogori iz svojih udžerica, i malo ko se iz gledališta korumpiranog vatrometom pita na šta je sve u unutrašnjosti zemlje toliki novac mogao biti utrošen.
6. OI odavno nisu takmičenje amatera, naoborot, profesionalcima sada njihove gazde naređuju da se smesta vrate i zaigraju pod klupskom zastavom od koje leba jedu, a privrženost starome kraju neka ispoljavaju kad budu na bolovanju. Ova je tačka jasna sama po sebi. Barem meni.
7. Država novac stanovništva ulaže u sport očekujući reklamu, iako joj reklama ne priliči i ne pomaže. Kad je bila najdepresivnija Srbija je uložila pola milijarde dolara u reklamu na CNN-u, od sportista isto očekuje da poprave silne brljotine koje pravi levo i desno. Kad idu na olimpijadu državnici su kao investitori koji obilaze gradilište.
8. Olimpijada je polje sveopšteg preterivanja, kako samih sportista koji su radi toga baš i došli tako i novinara koji tradicionalno pozdravljaju svaku prekomernost. Uhvatila vas mala snaga od brojki koje komentator sipa li sipa? Ovih 29.000 mladića proveli su u ovim kutijama godinu dana, 18% doživotno će patiti od klaustrofobije, ali nema veze, zabavili su 9.876.543.210 gledalaca u 278 država od kojih su dve ili tri, upravo mi javljaju iz režije, evo stupile u rat!
8/a Napokon, ili najpre, zvanična svrha Olimpijade su rekordi a rekord šta je drugo nego preterivanje, ruganje meri. Gde su granice ljudskih mogućnosti?! – pitaće reporteri na svim jezicima i dijalektima, ali, zar treba ljude dovoditi do ivice izdržljivosti, zar nije Mengelea isto kopkalo gde su granice ljud. mogućnosti? Bavljenje sportom jeste zdravo, ali vrhunski sport je vrhunsko preterivanje, besramno raubovanje resursa! Resursi tj. ljudi raduju se i preporučuju da oni budu eksploatisani a ne njihovi konkurenti, jer im eksploatatori debelo za to plaćaju, e pa, ako ne mogu nikoga da odvratim od ekstremizma, zar da ga na njegovoj stranputici još i bodrim?!
&
Au, Ljubomire, nagrdi pre par sedmica kocku, taj eliksir i izvor života (da, za vlasnike kazina!), sad se okomi na sportsku svetinju, ma nisam, ne bih na primer izazvao nestanak struje u celom gradu samo da ljudi ne bi pratili učinak naših, ali ne mogu mirne duše baš ni da gledam manjinu kako gubi ono malo samopouzdanja! Ne bih ni da se osete kao viša bića, nema između mrzovoljnih i oduševljenih nikakove hijerarhije, kad bih se upustio u to ko je tu pametniji, bolji etc., i sam bih se obreo na terenu rđavo maskiranog sistema dominacije, pa čak i rasizma. (Nastaviće se za 4. g.)
