Svi znamo, pretpostavljam, šta je Stokholmski sindrom: „Naziv psihološkog stanja koje nastaje u situacijama u kojima dolazi do zbližavanja otmičara i talaca“. Stokholm je, avaj, daleko („‘ladno, al’ standard“), ali Srbija pokazuje sve simptome ovog sindroma. Otmičar se zove Vučić Aleksandar: čovek je lepo kidnapovao celu jednu državu (i pripadajuće društvo) i pretvorio je u besplatnu banju za danonoćni tretman svojih bizarnih egotripova i svih drugih posebnih emotivno-političkih potreba. Nije tako strašno što je Vučić kidnaper – strašno je to što Srbija pristaje na to kidnapovanje, štaviše, aktivno sarađuje s otmičarem. Kako je krenulo, još malo pa će odbiti da ga pusti od sebe čak i ako on iskreno odluči da je oslobodi (doduše, ovo potonje se nikada neće dogoditi).
Kad kažem „Srbija“, na koga ovde mislim? Lako ćemo za Vučićeve paževe svih vrsta (uključujući i paraopozicionu floru i faunu), i za njegovu razgranatu političko-medijsko-ekonomsku klijentelu. Zar od njih očekujete nešto bolje? Lako ćemo i za beslovesne mase koje ga slede kao telad (mada vam ne bi umele reći nijednu suvislu rečenicu o tome zašto to čine), onako kako su kadgod sledile Tita ili Miloševića. Ne, ovo je otišlo mnogo dalje: izgleda da su nam se svi kriterijumi srozali, da više ne razlikujemo ni najosnovnije stvari (u smislu normalnog vs. patološkog u društveno-političkom smislu) i da kidnaper može da nam uradi doslovno šta god hoće, a da će od nas dobiti ili oduševljeni pristanak, ili mlako i sasvim pogrešno fokusirano, a samim tim i neefikasno i sasvim beznačajno protivljenje.
Evo kako ta stvar u praksi izgleda. U demokratskim parlamentarnim sistemima usvojeno je kao neki standard da mandat izvršne vlasti traje četiri godine. Tako je i u Srbiji. Sadašnja struktura vlasti svoj je mandat, prilično na guzove, osvojila u maju 2012, što znači da bi taj mandat trebalo da traje do sredine 2016. Megjutoa, šta: potpuno „veštački“, neautentično i protivno svim načelima i standardima – ali i uobičajenoj praksi u zemljama stabilne demokratije – Vučić i društvo siluju vanredne parlamentarne izbore u proleće 2014, gde opet osvajaju – šta? Četvorogodišnji mandat! Iako prethodni ni upola nisu potrošili. Kako god, na taj način vlast im je mimo svakog suvislog rezona obezbeđena do proleća 2018. I šta? Ništa. Jesmo li svi, svako na svoj način, sudelovali u tom Vučićevom cirkusu, u tom ciničnom popišavanju na osnovna načela demokratskog poretka? Jesmo. A jesmo li nešto iz toga naučili? Nismo.
Šta hoću da kažem? Otmičar Vučić nije potrošio ovoga puta ni trećinu novog mandata, a već najavljuje da bi negde pre njegove polovine mogli ponovo biti održani vanredni izbori! Kakvi, bre, vanredni izbori? S kojim uporištem, s kojim pravom? Je li pala vlada, je li izgubila parlamentarnu većinu, je li došlo do nekog drugog velikog potresa i preokreta koji fundamentalno menja političku situaciju i odnos snaga između dva redovna izborna ciklusa? Ne, ništa od toga se nije dogodilo, kao uostalom ni 2014, a kako i da se dogodi kad SNS sam ima apsolutnu većinu? Kako je uopšte moguće, kako je zamislivo da neki predsednik neke vladajuće stranke i neke vlade u takvim okolnostima mahne nekakvim vanrednim izborima, a da se na njega ne sruči kiša gneva? Ima li u Srbiji još uopšte politike, medija, društvenih nauka? Stvar je, naime, onoliko prozirna koliko je i bezobrazna, verovatno nije nelegalna, ali je duboko nelegitimna: Vučić naprosto želi da pre(ko)vremeno (tj. na vreme sa svog stanovišta, koje država i društvo uopšte ne moraju da brenuju) obezbedi još jedan četvorogodišnji mandat. A zašto, bogati, naprosto ne uvede redovne vanredne izbore na svaka tri meseca?! Da bar znamo na čemu smo, da planiramo godišnji i ostalo…
No, rekoh već, ne zanima mene u ovoj priči Vučić Aleksandar. Nepojmljivo mi je, i duboko poražavajuće, da deluje da su baš svi relevantni akteri rešili da pristanu na saučesništvo u Vučićevom izrugivanju s institucijama i s demokratijom, naposletku – s državom. Opozicione stranke (prave, ne „instalirane“) mašeći poentu kurče se i glumataju oduševljenost izborima na kojima će ga tobože „razbiti“ ili bar „neprijatno iznenaditi“, novinari i tzv. politički analitičari, mnogi s doktorskim titulama iz sociologije ili politologije, samo mrljave o sporednim pitanjima i nusfenomenima – te ko tu kakve šanse ima, te šta to znači za Janka a šta za Marka, i niko da postavi osnovno, elementarno, fundamentalno, načelno pitanje: kakvi, bre, crni izbori usred mandata vlasti, a bez ikakve stvarne političke krize?! Kako je moguće da svi preko jedino važnog pitanja prelaze kao preko nečega što uopšte ne postoji?
Pa dobro, Pančiću, možda je sve to tako, ali šta ti predlažeš? Kako se osloboditi ove talačke situacije? Evo ovako: ne sudelovati u otmičarevoj igri, ne davati joj legitimitet koji realno nema. Drugim rečima, ako Vučić hoće „izbore na svim nivoima“, onda neka na njima trči sam, i neka vlada sam. Tako se ne vlada dugo… A eno mu Vulina i Krke da mu glume konstruktivnu opoziciju. Trećim rečima, jedino što se može učiniti sa uzurpatorskim izborima u nevreme jeste – bojkot. I to je ujedno jedino na šta Vučić nema spreman odgovor, jedino što ga istinski podriva. Sve drugo je, u ovim okolnostima, svesna ili nesvesna kolaboracija. A šta mislim, hoće li me iko poslušati? Ne, neće. Svako će navesti neke svoje bedne i nedostojne, uostalom i nedelotvorne, razloge zbog kojih će ipak sudelovati u ovoj brutalnoj parodiji. I svi će izgubiti, osim veselog otmičara.
