Bogojavljenje je poslednjih godina dan kada se u TV programima pojavljuje najviše sujeverja. Dan kada je Sveti Jovan krstio Isusa na reci Jordan pretvorio se u Srbiji u nešto sasvim drugačije. U opisu praznika, gotovo svi mediji govore o narodnom verovanju o „otvaranju nebesa“ kada Srbi imaju ekskluzivnu priliku da mu direktno saopšte jednu konkretnu želju. Bog se javi – vaistinu se javi, postaje bogojavljenski pozdrav kojim se međusobno jedni drugima javljaju hrabri mladići i poneka devojka kada plivaju u ledenim rekama i jezerima u trci za Časnim krstom.
Toga dana prigodne emisije su emitovane na gotovo svim TV programima. Mira Adanja Polak je najavljivala specijalnu emisiju o „ruci Svetog Jovana“, odnosno sudbini moštiju ovoga sveca. Na drugom javnom servisu, TV Vojvodini, emitovana je emisija „Plavi plamen“ u kojoj se, kako opis kaže, prepliću vera, umetnost i nova dostignuća kvantne fizike. Konkretno, video sam bogojavljenski prilog o vodi koja pamti, u kojoj se pod dejstvom slike krsta i molitve smanjuje broj bakterija i virusa, a najčudnije je što je voda mogla da odredi stepen religioznosti onoga ko čita molitvu.
Onda zaista nije čudno što je pre nekoliko godina baš u Novom Sadu neko osveštao vodu iz vodovoda. Taj obred je prikazan u mnogo informativnih emisija, a za mene je posebno upečatljiv bio prilog TV Palme plus kada smo videli osveštavanje vode ispred crkve u Končarevu, rodnom selu Dragana Markovića Palme, ili „jagodinskom Kumrovcu“. Oko plastične kace sa instalisanim česmama prvo je sveštenik obavio službu, a zatim su uglavnom babe i dede sa plastičnim dvolitrašima došli da natoče svetu vodicu. U anketi smo saznali da bogojavljenska voda služi prvenstveno za lečenje dece, jer kada se razbole, najbolje da gucnu malo ili da se umiju! Čisto podsećanja radi, ovo se dešava usred epidemije malih boginja u Srbiji, gde se antivakcinacijski lobi ponekad direktno oslanja i stavove argumentuje kvazicrkvenom praksom.
Potvrdu ove teze video sam u prenosu iz Skupštine Crne Gore gde neki poslanici praktično ponavljaju diskusiju iz Srbije raspravljajući o predlogu Zakona o obaveznoj imunizaciji. Poluobrazovani laici u parlamentu potpuno ubeđeni da su zahvaljujući internetu provalili veliku svetsku zaveru. U međuvremenu, u Nišu je porodilja umrla zbog posledica komplikacija i infekcije virusom malih boginja. Nije bila vakcinisana.
Bogojavljenje u Srbiji znači i prenose sa plivanja za Časnim krstom u okviru šire slike sport/zdravlje /pravoslavlje. Reporteri su tu često u ulozi sportskih komentatora, pa znaju imena višegodišnjih šampiona, momci su iz policije, vojske ili teretane, nikada im nije hladno, a toplo im je zbog adrenalina i vere u boga. Istini za volju, globalna pravila za ovu trku ne postoje pa nije do kraja jasno da li je ovde važno samo učestvovati ili postoji imperativ pobede. Ove godine je zabeležen i prvi slučaj varanja, kada je u okolini Kruševca trka poništena jer je majstor sa obale čekao da takmičari krenu, a onda ukoso sa obale u par zamaha stigao do pobede. Svi novinari su nekako želeli da otkriju i podstaknu taj pobednički duh koji je u našem sportu neophodan. Čuj, pobeđuješ sebe, gde je tu onda uzbuđenje?
Da bi bogojavljensko čudo bilo još veće doprineo je splet tragičnih okolnosti. Nakon ubistva Olivera Ivanovića u Kosovskoj Mitrovici, a naročito posle zaista neprimerenih udaraca i napada koje je čovek doživeo tokom poslednjih izbora na Kosovu i Metohiji od aktuelne vlasti, neko je morao da popravlja utisak. Tako je došlo do odlaska Aleksandra Vučića na Kosovo i njegovog višesatnog razgovora sa Srbima u Domu kulture u Lapljem Selu. Vučić je praktično kopirao onu mesečnu akciju Dragana Markovića Palme, samo je to ovde bilo jednokratno. Srbi na Kosovu su dakle imali, kao za Bogojavljenje, priliku da kažu u nebo, Bogu, jednu svoju želju, ili najčešće jednu svoju veliku muku. Nekima od njih želja se ispunila tu pred kamerama, dok je ostalima obećana pomoć u budućim danima. Da se razumemo, politika je u velikoj meri zasnovana na nadi, pre nego na čistim materijalnim činjenicama. Bez obzira koliko se Vučić trudio da bude pragmatičan i pozitivistički sledbenik Vebera, ovde je bilo potrebno ljudima dati nadu makar ona bila zasnovana na čistom populizmu i opštem osećanju krivice što je učinjeno malo ili ništa da se zaštite ideja i život Olivera Ivanovića.
Zato je poseta Kosovu upravo nalik na bogojavljensku vodicu, sredstvo koje je lekovito samo ako verujete da će vas isceliti, jer je u svom sastavu čist placebo. Plašim se samo da će nas ipak na kraju sačekati ta uvozna vakcina, od koje uporno bežimo.
PS
U prošlonedeljnom tekstu pod naslovom „Haljine sam šila sama“ koji se bavio dokumentarnim serijalom o karijeri Lepe Brene i Slatkog greha, greškom sam umesto „Raka Đokić“ napisao „Raka Marić“, pomešavši omaškom imena dva verovatno najvažnija estradna producenta u Srbiji i ex-Jugoslaviji. Izvinjavam se porodici pokojnog Radoslava Rake Đokića, živom i zdravom Raki Mariću i svim čitaocima.
GREŠNI TV MANIJAK
