U vreme nastanka ovog teksta (utornik uveče) sve je u radikalskoj i okolnoj Srbiji jasno: i ko je Vjerica i ko je Nevjerica. Jedan čovek, međutim, stoji sam na ledini, baš na sredini puta između jedne i druge kolone, gleda levo, gleda desno, i sve mu nešto teško u duši, lepo ne zna za koga bi se opredelio između dve polovine njegovoga bića koje se rascepljuju njemu naočigled: za zov srca ili zov pameti, za slavnu prošlost ili obećavajuću budućnost… A Srbija cela, ne samo obeućeni radikaliluk, eno sva obamrla od napetosti i neizvesnosti, čeka i osluškuje kojem li će se to On privoleti ćesarstvu. Ime mu je, pogađate, Vučić Aleksandar, prvo i jedino zanimanje političar opšte prakse i širokog spektra upotrebe, a prebivalište, e to je ono poveliko poljanče (sto i dobar kusur kvadrata) sa zidovima i plafonom, što smo mu svi mi darivali za neke nedefinisane zasluge. Bilo je to onda kad su po Beogradu paduckale bombe, a Vučić se uselio u ogroman državni stan uinat NATO-u: što je veća površina stana, to je statistički verovatnije da će biti bombardovan, tako da je Vučić učinio herojski gest dostojan divljenja, nego to mi, smutljivci, zavidljivci i malograđani, nismo umeli da shvatimo. Valjda ga zbog takvih stvari jedna moja draga koleginica od milošte javno zove mali maroder, ali opšte je poznato da je ona zla žena, tako da na to ne treba obraćati pažnju. Ko je njoj – ili meni, uostalom – kriv što se nije, poput njega, na vreme zauzela za Otadžbinu i njene preke interese, a Otadžbina bi posle već umela da uzvrati ljubav i pažnju kakvim zgodnim (nepokretnim) poklončićem… Ovako, stiskaj se u svom ćumezu, i budi srećan što ti se i ovaj grumen zemlje Srbije toleriše – mislim, dok ti se toleriše.
Izvinjavam se, mlogo se izvinjavam onima koji bi na ovom mestu radije pročitali hladnu i (čuj!) nepristrasnu analizu Vučićevih opcija, i toga šta za Srbiju znači ovo ili ono opredeljivanje mlađanog radikalskog prvaka. Nisam ni ja nesvestan toga da je veoma dobro to što je Nikolić odlomio dobru komadešku Srpske radikalne stranke, naprosto zato što je to ozbiljan udarac jednoj apsolutno ludačkoj, štetočinskoj i morbidnoj politici, bez čije marginalizacije Srbija ne može postati ništa ni približno nalik na normalnu zemlju. I nije da ne razumem da bi, u tom smislu, bilo bolje za sve da mu se i Vučić u tome pridruži. Sve ja to shvatam i potvrdno klimam glavom kad mi se na to ukaže, ali čoek ti je proklet, vazda hoće pogače preko ‘leba, vazda mu nešto nije potaman… Zato valjda neki zluradi čovečuljak koji prebiva u meni – laktajući se i nadvikujući s nekim drugačijim likovima – zapravo navija za to da Vučić ostane veran Šešeljevom taboru, pa makar tu opšta šteta bila veća od ćara. Zašto, o, zašto li on, taj zlobni čovečuljak, to radi, zašto li se, evo, javljah njegovim glasom kroz ceo prvi pasus ovog teksta, a sva je prilika da će on voditi moju ruku i bar u delu redova koji slede?
Mislim da se to može reći ovako: retko je ko tako uporno i tako brutalno kao Vučić iskušavao ljudskost u svakome od nas. Zašto – zar nije bilo gorih i opskurnijih od njega? Ma, bilo je (mada ne mnogo). Ali, druga je tu stvar u pitanju. Pogledajte samo galeriju najopskurnijih likova iz sramnih, genocidnih devedesetih: za veliku većinu njih neki bi smerni, do radikalnog mazohizma bezgranično trpeljivi ‘rišćanin u nama mogao naći makar neku reč razumevanja, ako već ne opravdanja: ovaj X je ambiciozni palančanin skromne pameti, onaj Y ima ratne traume iz detinjstva zbog kojih je emocionalni bogalj, ovaj Z ne zna gde je šupalj, onaj Nj je lud k’o struja, ovaj Lj je genetski gladan, i nikako da se nasiti, onaj tamo Q je zbog izrazite glupavosti odbijen na prijemnom za policijsku školu, etc.
I gde je u svemu tome Vučić? Pa, upravo se o tome radi: za njega ne umem da smislim nikakvo opravdanje. Beogradsko je dete jednog relativno prosperitetnog doba i jedne prilično otvorene države; sve mu je bilo dostupno: znanje, obrazovanje, putovanje, mogućnosti elementarne spoznaje sebe i sveta. I nije da Vučić nije i video nešto sveta, i nije da nije stekao sjajno formalno obrazovanje (vanserijski student i diplomant Pravnog fakulteta), i nije da nije postao elokventan mladi čovek, sas rečnik i maniri (onda kad hoće). I, čemu je zaveštao sve to? Ideologiji i praksi najgore fukare, vođene najnižim porivima pokrivenim najpovršnijim slojem „otadžbinske“ patetike. Šta treba uopšte da vam bude u glavi pa da u osvit devedesetih pristupite tako nečemu kao što je nukleus Srpske radikalne stranke? Sećate li se tih spodoba iz onih dana kada su paradirale Trgom, a beogradsko građanstvo mislilo da se snima neka komedija strave i užasa? Koja to vrsta mraka zjapi iz mladog čoveka koji je imao ama baš sve preduslove da postane imun na takvo nešto, a da on ipak postane euforični pripadnik Dna? I da to ostane čak i godinama nakon što je sve to odvelo u okeane uludo prolivene ljudske krvi? Ne treba nikada, NIKADA, zaboraviti da je taj urbani obrazovani čovek relativno nedavno ponosno izjavio kako „mrzi Hrvate“, a potom staloženo pojasnio da je „sasvim normalno da mrzi Hrvate“, dakle da je, elem, normalno da mrzi, i to koga ili šta – milione lično mu nepoznatih ljudi, a sad, bili oni Hrvati, Čerkezi ili Estonci, da prostite, sasvim je svejedno. Osim kad ste Aleksandar Vučić. A ovo je samo jedan primer iz galerije vučićevskih opscenosti koje, doduše, nisu bile mnogo gore od onoga što je pričao jedan Nikolić, ali znate… kako da vam kažem… Nikolić je u politiku ušao u zrelim godinama, i to kao samo tamo jedan činovničić iz kragujevačkog komunalnog preduzeća, biće bez svesti, znanja i kriterijuma. Što sa Vučićem nije bio slučaj – bez obzira na njegovu mladost, no, što veli Dušan Kojić Koja „mladost ne opravdava besvest“ – ili barem nije smelo da bude slučaj.
Eto, zato nemam snage da ućutkam onog zluradog čovečuljka u meni, nego mu moram dati da se isprazni, a posle ćemo, „racionalno“ jelte, iznova da vagamo i procenjujemo šta će Vučić, gde će Vučić…
