Zabranjena pitanja: Digni dva prsta, ostaješ bez ruke
Kad jednom pustiš duha iz boce, on će da lebdi do beskraja, sve do nečijeg kraja, bolje rečeno.
Nema, naime, toj majčinog sina koji nije imao šta da kaže o Saši Jankoviću, državnom ombudsmanu za zaštitu građana, kada se drznuo da pita nešto o ulozi vojnog obezbeđenja u već čuvenoj i svestrano opevanoj makljaži žandara sa braćom Vučić – Mali, a tek nekoliko dana posle jedan građanski poverenik izbačen je sa sednice Odbora za finansije Skupštine Srbije jer se „bavio politikom“. Neka se spremi…
Uskoro, kako je krenulo, niko neće smeti da pita bilo šta, posebno ako se bavi politikom. Ili će to da pita na sopstveni rizik – neće još, za sada, da ode glava, ali ima da te testerišemo od nogu.
Tako se dogodilo da građanski poverenik za trošenje para u izgradnji novog železničkog čvora u glavnom gradu, famoznog Prokopa, do juče široj javnosti nepoznati Dragan Dobrašinović, bude uz pratnju skupštinskog obezbeđenja izveden iz sale u kojoj je odbor zasedao jer se „bavio politikom“. Čuj, bavio se politikom u – parlamentu!
On je posumnjao u poštene namere i domaćinsko poslovanje onih koji grade Prokop, imao je izvesne primedbe na tendersku i druge procedure, ali je tikva pukla, barem u glavi predsedavajućeg sednici Odbora, Veroljuba Arsića (SNS) kada je Dobrašinović izrazio sumnju da su procedure manjkave zato što je Prokop osnovni prapočetak „Beograda na vodi“, koji je, kako je rekao, „centralni ekonomski, politički i marketinški projekat Vlade Srbije“.
Šta je tu sporno? Zar Aleksandar Vučić i njegovi ne tvrde svakog dana da je taj projekt mitski pupak Srbije, čvorište iz koga se rađa nova Srbija, zar to nije simbol ekonomskog preporoda, nova politička misao, i zar taj projekt sav u rečima i maketama, nije agresivna marketinška kampanja ka preumljenju prizemne svesti savamalskog duha ka emiratskom stremljenju u neslućene visine.
Problem je jednostavno u tome što je Dobrašinović posumnjao da iza tih deklaracija, svakodnevnog političkog pamfletizma, gromopucateljnih reklama, bilborda i televizijskih emisija, dakle marketinga – postoji dublji interesni sloj: drpi lovu kad je već tako.
Moguće je da on u konkretnom slučaju nije bio u pravu, ali argumenti u toj vrsti političke, pa i zdravorazumske rasprave nemaju nikakvu težinu. Strela je odapeta i pokazna vežba disciplinovanja ima svoj očekivani nastavak s ciljem poduke svakog ko se buni: ne diži dva prsta da se javiš i pitaš nešto, odseći će ti šaku. Digni pesnicu, ostaćeš bez ruke. Digni ruku… i tako dalje.
I Saša Janković, on posebno, i Dobrašinović, takođe s javnim ovlašćenjima, upleli su se, po njihovom mišljenju, u njihovu politiku, pa su postali nepoželjni i na neki način okačena im je meta na grudi.
Spisak se širi: Kami, Kafka i drugi procesi
U ovom broju „Vremena“ na stranicama koje slede dajemo širi izvod iz pisma koje je „Transparentnost Srbija“, takođe u svojstvu građanskog posmatrača javnih poslova, uputila Skupštini Srbije i drugim nadležnim adresama povodom ispumpavanja vode iz kopa „Tamnava“. Niko se ne usuđuje da objavi nešto o tome, barem do zaključenja ovog broja našeg nedeljnika, ali taj izveštaj ne samo da potvrđuje nalaze
BIRN-a nego ih još produbljuje i otvara nova pitanja.
Ali, kako je Vučić, uz asistenciju poltronskih i prizemnih medija, već saopštio da je BIRN lažov, strani plaćenik i uopšte nesoj, nekako je nezgodno to pitanje ponovo otvarati i suštinski to je veća bruka nego Kamija, pa još Alberta, proglasiti za pisca „Procesa“. Zamislite pokajnički naslov „Ja sam BIRN“ kad se u vrlo doglednoj budućnosti utvrdi da je u osnovi BIRN-ov tekst tačan pa neko uzvikne: „Kume, izgore ti kesa!“
Kad smo spremali prošlonedeljnu temu „Vremena“ o proizvodnji državnih neprijatelja, nismo imali drugih problema nego da sužavamo listu, ali u danima koji dolaze, lista će se sama dopunjavati, bez naše zasluge, namere i volje, nego sve naprotiv našoj nameri i volji.
Igra ljudima: Otkud toliki azilanti s Kosova?
U banalnim pričama o ljudima, državama i suverenitetu često se koristila ovde, posebno kada je o Kosovu reč, i ona izreka da čije su ovce njegova je i livada. Tako ćemo i mi imati po onome što je potpisano u Briselu naše sudije u severnom delu Kosova, pa će još i predsednik suda da bude Srbin i to se tretira kao ozbiljna pobeda nad sveopštom nepravdom spram „nebeskog naroda“, ali se nigde u prvi plan ne ističe činjenica da će se suditi po – kosovskim zakonima.
Obrće se stvar – čija livada njegove i ovce, i to se još zove međunarodna pravda.
Ova pitanja, koja smo decenijama pogrešno postavljali i samim tim pogrešno ih odgonetali, nekako su zatrpana iznenadnim egzodusom Albanaca s Kosova put sveta uređenih livada i pitomih ovaca, dakle u Nemačku, a preko Srbije, Mađarske… pa dalje kako ko uhvati, ako ga ne uhvate.
Odakle odjednom tih tragalaca za azilom u tolikom broju i to usred zime kad nije vreme za velike pokrete porodica i naroda? Nije bez smisla teza da nisu pogurani samo opštom nemaštinom – nije ona sada veća nego pre godinu dana – životom bez perspektive – kao da je perspektive bilo pre godinu dana, recimo – ili nekom drugom svakodnevnom mukom tog sirotog sveta koji s decom u naručju prti put kroz „zelene granice“, što će reći da krči šumu i gazi potoke na putu ka svetloj budućnosti.
Ne bih isključio teoriju da ih neko podstiče da baš sad traže ono što nisu tražili u tolikom broju godinama unazad. Neće biti da im je tek sad sinulo da se san o nezavisnosti ne „sipa u traktore“.
Rekao bih da je došlo do guranja naroda u ovu zimsku avanturu kako bi bio stvoren prostor za zaokruživanje kosovske državnosti po principu: dajte nam pare i moć pa ćemo ih držati kod kuće. U ciničnom svetu to može biti jak argument.
