Beli udovac

Izraz „beli udovac“ označava muškarca čija je bolja i lepša polovina trenutno odsutna na kraće vreme. U govornom jeziku retko ćete čuti izraz „bela udovica“; ne znam zašto i nisam siguran da želim da doznam. Jednostavno se retko koristi.

Da bi se kvalifikovao za belog udovca, muškarac prvo mora da ima žensko čeljade s kojim živi – ajde, recimo – stalno i redovno, takozvanu partnerku, ženu i to. Onda ona ode nekuda na neko vreme. To odsustvo može biti dobro ili – ne dao bog – loše (bolnica, nečiji pogreb itd.). U oba slučaja beli udovac ostaje sam, ali u drugom slučaju (lošem) još i brine. Praktično i svakodnevno gledano, bitno je da je muškarac ostao sam sa sobom, što nije uvek i najbolje društvo kad se već navikao na zajednički život. Muškarci su – to sam već pomenuo – nalik na mačke: sujetni su, konzervativni, ako može slabo pokretni i – razmaženi. Ukratko, teško menjaju navike.

Isprati tako on tu svoju na već neko prevozno sredstvo, izljubi je i ostalo. Prva stvar, ako je doba dana odgovarajuće, biće da svrati u svoju omiljenu kafanu od koje će narednih dana pokušati da napravi svoj operativni centar i novi dom. Ako ne, vraća se kući i tu nastaju problemi: tumara on tako po praznoj kući i blene; ne zna više šta bi od sebe. Ako imaju mačku ili kuče, onda je lakše, valja i o životinjici brinuti, čovek ipak ima neku obavezu, pa ne zuji u praznini. Bez kućnog ljubimca stvar postaje ubrzo akutna: čovek – beli udovac – zavlači se preko volje u prazan krevet i tu shvata značaj odsustva – dok ne zaspi.

Kad se probudi, spopadnu ga melanholične misli, ali i varljivo osećanje olakšanja i slobode. Sada može šta hoće: da baci đubre kad mu se dosadi da mu smrdi; da ne jede supu koja je, doduše, zdrava, ali je on ne voli; da ignoriše prašinu i prljave sudove; da ide kuda hoće bez objašnjavanja. Pa tako prvo počne da odlazi u tu pomenutu omiljenu kafanu češće i na duže. Kafanski drugari – naravno – provale ga odmah i posle nekog vremena počnu da ga nerviraju sa kojekakvim sprdačinama i aluzijama na temu belog udovca. Pametan beli udovac vodiće računa – ako je već dotle došlo – da izvanbračne izlete, tj. romanse, jednočinke ili šta već izvodi, ne radi kod svoje zajedničke kuće; najbolja je useljiva riba, kao što se zna; može i hotel pun razumevanja; svoja jazbina nikako. Da vam sad ne objašnjavam zbog čega sve, duža je to priča. Nekada, pre GSM celularne telefonije, bilo je lakše: „sapleo sam se o žicu i iščupao telefonski kabl iz zida“; „utišao sam zvono od telefona, pa sam zaboravio“; „iscurila mi je baterija od pejdžera“; itd. Danas je jedino izvinjenje: „utišao sam mobilni, pa sam zaboravio“; ne deluje baš uverljivo, jer većina GSM telefona daje jasan signal za propušten poziv i za primljenu SMS poruku.

Sve i da se naš beli udovac ne bavi izvanbračnim avanturama, neće mu biti lako. Neko vreme boraviće u svojoj omiljenoj kafani duže nego što bi inače, ali će drugari početi da ga nerviraju, a i kafanska hrana će mu dodijati; ne zbog holesterola, masnoće i svega što mu njegova odsutna inače brani, nego eto tako – monotono i usamljenički. Istera čovek želju za: mućkalicama, crevcima, tripicama na italijanski način, brizlama (kako na žaru tako i pohovanim), pikljevima u saftu, belim bubrezima, pihtijama (ako im je vreme), glavudžama u škembetu i ostalim zabranjenim jelima. Uviđavni prijatelji zivkaće ga na večere, znajući njegovu delikatnu poziciju belog udovca, ali i tome ima kraja: reč je o pristojnosti.

Onda mu padne na pamet nesrećna ideja da sam sebi nešto spremi kod kuće. Kao što je poznato, kuvanje za jedno čeljade ne isplati se: dobro, može da se baci šnicla na tiganj i naseče jedan paradajz; jajce na oko, čak dva; na kraju se svede na malo sira, na mesni doručak, na kutiju sardina na koje mu se na kraju dosadi i limun da cedi i crni luk da secka. Nikakav život; puki opstanak; bolji je i McDonald’s.

Tumara tako naš beli udovac po praznom stanu, javlja se redovno svojoj nedostajućoj polovini i tu je za svaki njen poziv; referiše o svemu, izveštava da je izvršio sve naloge od juče, zalio cveće, hranio mačku; laže da je usisao stan i obrisao prašinu itd. U svoju omiljenu kafanu dolazi sve tužniji; očijukanje sa raznim ženama koje bi imale neke planove s njim počinje da izbegava; u poslu nalazi sve veću utehu, što je zabrinjavajuće. Spava sve duže, mada ne i slađe.

Na kraju, kad oseti ili čuje da je njegova privremena karijera belog udovca pri kraju, on odjednom živne. Izostaje iz kafane sve češće jer se setio usisivača i krpe za prašinu; možda je čak i pod obrisao mokrom krpom; bacio je sve đubre; počistio je mačkinu kutiju; svi sudovi su čisti i na svom mestu; možda je čak i veš oprao, ako ume sa tom veš-mašinom koja je šejtanski uređaj; možda je čak nešto i ispeglao, mada se to retko događa – ako ikad. Platio je zaostale račune i sada je spreman da dočeka svoju dragu.

Ona konačno stiže, on je sav ponosan i ne može da se ne hvali da kako kuća lepo i čisto izgleda. Ona gleda s rezervom (zna ona njega): sve joj je to mnogo novo i čisto, ali neka. Moglo je i gore.