Norman Bejts je (na svoj način, što bi rekla Gabi Novak) veoma voleo svoju majku; kada je nje, eto, ponestalo, ovaj se nije mogao pomiriti s time, pronašavši izlaz iliti put za bekstvo od prihvatanja nepodnošljivog stanja stvari u radikalnoj, psihotičnoj konfrontaciji sa stvarnošću, odnosno u sumanutom „konstruisanju“ Poželjne Stvarnosti, u – upravo frankenštajnovskom – krpljenju, re-konstruisanju lika Majke. Znamo kako je to izgledalo: nesrećnik je ubijao nedužne žene koje bi odsele u njegovom motelu, i od njih „pravio“ svoju majku, re-udahnjujući joj Život u svojoj uobrazilji. Siguran sam da niko nije zaboravio onu scenu u Psihu kada gledalac konačno ugleda njegovu „majku“, zavaljenu u onoj stolici, i vidi to što vidi…
Ova priča samo naizgled nema veze s činjenicom da je pre neki dan i zvanično sahranjena i opojana država koja se Jugoslavijom zvala. Megjutoa, bojim se da je u pitanju takorekuć isticijata stvar, utoliko pre što je kolektivna stvarnost/svest u protekloj deceniji i kusur takođe bila u dobroj meri psihotična. Tako smo na kraju došli dotle da A. D. 2002. ukapamo leš star već skoro jedanaest godina, jer smo s tim lešom koliko do juče živeli u bolesnoj simbiozi, šminkajući ga i vodajući ga okolo, puni ponosa. Jugoslavija, zemlja u kojoj smo rođeni, preminula je u Gospodu – osnovano se sumnja da je u pitanju ubistvo, ali se brojni istražitelji nikada neće složiti oko imena počinilaca – još davne 1991; tačnije, tada se u prah rasula ona jedina država za koju postoji i moralni, i logički, i etnički, i „geopolitički“ osnov da nosi baš to i takvo ime: federalna zajednica matičnih država gotovo svih južnoslovenskih naroda (nedostajali su samo Bugari). Raspadom te zajednice, ime „Jugoslavija“ istorijski se „adaktira“: svakom od njenih delova to bi ime pristajalo ne kao piletu sise, nego kao savremenoj Italiji ime Rimsko carstvo, ili onoj maloj podalpskoj republici Austriji pompezni naziv Habzburška monarhija. Prihvatanje činjenice o istorijskoj smrti jedne države i jednog pojma kojim je, savršeno logično, ona označavana, opisivana iliti „locirana“, bila je stvar elementarnog zdravog razuma i nije imala nikakav „vrednosni“ predznak, kao što „mrtvost“ nekog pokojnika ne povećava niti smanjuje to što ste ga vi voleli ili, pak, mrzeli. Drugim rečima, Jugoslavija je još te 1991. podjednako umrla i za (pro)Jugoslovene, i za srpske, hrvatske i ostale nacionaliste, i za kosmopolite, i za regionaliste, bicikliste, piciginiste… Subjektivan odnos bilo kojeg pojedinca prema toj državi nije (više) ni na koji način mogao uticati na njeno neizmenjivo i neopozivo stanje.
Ovde se, međutim, psycho upliće u našu priču: cela je dominantna naracija zvanične srpske politike bila zastrašujuće „normanbejtsovska“: Jugoslavija nije umrla jer-ja-to-ne-želim, i ona će nastaviti da živi kroz one njene delove i deliće koje uspem da joj napabirčim! Utoliko su, dakle, u neku ruku delimično u pravu oni koji kritikuju definisanje Miloševićevih ratova za „zapadne srpske zemlje“ kao „velikosrpski projekat“: samo je ona „desna“ manjina među onima koji su u ovih Sedam Psihotičnih Ofanziva učestvovali imala osvešćeni „velikosrpski“ stav; preovlađivali su, pak – i brojčano, i ideološki, i po društvenoj moći, i na svaki drugi način – loše lečeni „Jugosloveni„, deca komunizma i nakaradno shvaćene/mutirane parole o „bratstvu & jedinstvu“, koji su, savršeno nesposobni da se odlepe od svoje fiksacije, rešili da pošto-poto i svim sredstvima izfrankenštajnišu nekakvu (post)Jugoslaviju, pa šta bude. Ako samo malo razgrnemo parapatriotske retoričke magluštine koje su harale početkom devedesetih, ugledaćemo lik Normana Bejtsa kako sa satarom u rukama posluje na mesečini: „Oni meni ‘nema Jugoslavije’. Evo bre Jugoslavije!“ U tu su psihotičnu projekciju, bolesnu fantaziju o zombizaciji i vampir-egzistenciji mrtve države, Srbija i Crna Gora stale ucelo, pa ih je otuda to najmanje i bolelo (samo su se osećale glupo, kaogod da vas, koji se zovete Branko ili Miloš, neko uporno zove „Petre“), dok je na Bosni – i delovima Hrvatske – primenjena radikalno normanbejtsovska kasapska strategija sečenja živog mesa, i „pripajanja“ njegovih delova Monstrumu-U-Nastajanju. To se, u prevodu sa psihotičnog na drveni jezik zvalo „pravo na ostanak u Jugoslaviji onih koji to žele“. Osim što ovde nije bilo Entonija Perkinsa da odigra Normana Bejtsa, pa je teret naslovne uloge na svoja pleća preuzeo jedan sivkasti i neugledni komitetski mastiljar iz Požarevca, umereno talentovani naturščik. Posle se čovečuljak malo previše zaneo, pa ga je naposletku odvelo, da smanji doživljaj. Kad ono, on se u onoj severnjačkoj banji još dublje utripovao!
Na samom početku Savršenog zločina Žan Bodrijar upozorava: „Da nema pojava, svet bi bio savršen zločin, onaj bez zločinca, bez žrtve i bez motiva. Zločin čija bi istina zauvek ostala skrivena i čija tajna nikad ne bi bila razjašnjena, usled nedostatka tragova.“ Ritualna likvidacija Jugoslavije, a zatim negiranje dogođenosti čak i samog čina ubistva – dakle: nema žrtve, zločinca i motiva! – kroz konstruisanje (dok stvarni leš trune na tavanu) priručnog erzaca koji ćemo nazivati imenom žrtve, koja će tako „ostati“ živa – to je tehnika ovog pokušaja „savršenog zločina“. Sve to je, dakako, začinjeno i izobilnim primesama „magijskog mišljenja“, onog po kojem nije važno šta nešto jeste nego kako se zove, odnosno po kojem će nešto volšebno postati baš ono čime ga nazivamo – već samim tim što ga tako nazivamo. Otuda mi se činilo kroz cele devedesete da svaki put kada bilo ko od nas izgovori ime „Jugoslavija“, a pri tom misli na Srbiju i Crnu Goru, postaje retoričkim saučesnikom u ubičinoj strategiji skrivanja leša, čak negiranja da leš (pa samim tim i zločin) uopšte i postoji, jer – evo nam Jugoslavije, žive i zdrave! Samo nam je nešto smršala. Konačno, okasnelo odbacivanje tog fantoma isto je što i isteturavanje iz kulture laži, iz bolesnog normanbejtsovskog sveta na čist vazduh. A Norman nam je, kažu, nešto gripozan: hoće to, od loše ventilacije, kad se godinama spava sa skeletom u ormaru.
