Pre ravno deset godina (i koji mesec više) radio sam za „Vreme“ intervju sa Davidom Skoknom, Beograđaninom, koji je u Njujorku u to vreme pravio veliku karijeru u veb-dizajnu, radeći sajtove za Ikeu i Paf Didija, između ostalih. Pred kraj prošle godine obradovao me je njegov intervju u „Politici“ budući da mu i dalje dobro ide, ali me je istovremeno i rastužio. Jer, rekao je da je u Srbiju došao sa namerom da pronađe ljude koji bi pravili android aplikacije za njegov novi posao, ali je utvrdio da takvih ovde jednostavno nema. Odnosno, nema dovoljno dobrih.
Već izvesno vreme imam utisak da je tablet revolucija u Srbiji debelo potcenjena. To jest, da se tablet računari doživljavaju kao igračke, smart telefoni kao fore i da ne postoji svest da se informatička industrija pomera u tom pravcu. Za Srbiju to nije beznačajno. Ova zemlja postiže bolje rezultate u izvozu softvera nego malina, o čemu se malo zna, verovatno zbog toga što programeri nikada nisu blokirali puteve.
Ignorisanje tablet revolucije moglo bi da bude opasno na razne načine jer je reč o najvećoj promeni u informatici od omasovljenja interneta sredinom devedesetih. U Indiji je proizveden tablet računar koji ne bi trebalo da košta više od 50 dolara, odnosno 40 evra. Ideja je da svaki Indus može da ga kupi za godinu dana ako prištedi jednu dnevnicu mesečno i to u zemlji u kojoj su dnevnice tri do četiri dolara. To bi Indiju izbacilo u sam vrh zemalja po broju korisnika interneta, sa sadašnjih 110 miliona na više od 600 miliona (Kina trenutno ima oko 450 miliona ljudi onlajn). Što bi imalo i druge posledice, naravno.
Ono što važi za Indiju moglo bi da važi i za Srbiju gde bi jeftini tableti, kupljeni uz ugovor sa mobilnim operaterom, recimo za jedan dinar, mogli da donesu računare i internet u mnoge ruke koje ih do sada nisu koristile (manje od pola stanovništva Srbije koristi internet, što znači da ima mnogo prostora za nove korisnike).
No, pre toga treba rešiti nekoliko problema.
Najpre, način kako se informatika uči u školama. To nije problem samo Srbije već i Velike Britanije gde po tom pitanju vlada gotovo panika i od Ministarstva prosvete se zahteva da se napravi program koji će se prilagođavati zahtevima turbulentnog tržišta, umesto da se deci i dalje na dosadan način predaju Word i Excel, koje poznaju bolje od nastavnika.
Kakva je situacija u Srbiji po tom pitanju može se lako utvrditi. Dovoljno je da proverite umeju li đaci da kucaju sa deset prstiju, na slepo, kao što to čine njihovi vršnjaci na Zapadu. Ukoliko je tastatura ono što će koristiti u životu više nego naliv pero (ko to još ima?), ne bi bilo loše da ih neko nauči kako pravilno da je koriste, što sada nije slučaj.
Drugi problem, podjednako krupan, jeste razumevanje kako se servisi koje koristimo pretvaraju u android i ios aplikacije, kao i koje sve nove aplikacije možemo da pokrenemo kada se upotreba tableta omasovi. Zamislite, recimo, aplikaciju koja obavlja sve administrativne poslove sa opštinom ili poreskom upravom, odnosno vodi vas korak po korak kroz popunjavanje formulara i upitnika tako da više nema potrebe da čekate u redovima.
Što otvara treći problem, šta, pobogu, da rade oni koji su se uhlebili čekajući u redovima umesto vas?
