Šta mislite, kupuje li Tomislav Nikolić u Merkatoru? Verovatno ne. I verovatno je da to neće raditi ni tokom predstojeće izborne kampanje. Ali, kupuju li u Merkatoru oni koji glasaju za radikale i za njihovog verovatnog predsedničkog kandidata? I ako kupuju, šta kupuju? Eurokrem ili Kinderladu? Morsku ili rečnu ribu? Alpsko mleko?
Ako ste zbunjeni ovakvim početkom rubrike o internetu, šta ćete tek reći kada vam takva pitanja postave u anketi čija je tema politika. Jer, ako se danas masovno tvrdi da je sve politika, onda je neophodno da se sve uzme u obzir i pri pravljenju političkih procena i prognoza.
Upravo tako su prognoziranju izbornih rezultata pristupili istraživači Političke analitičke mreže (Political Advanced Analysis Network) isprobavajući kompjuterski softver za političku analizu, a za račun britanskog nedeljnika „Obzerver“. Po njima, ukoliko se izbori u Britaniji budu držali u maju 2005, Toni Bler ne mora ništa da brine, pobediće glatko, iako sadašnje ankete govore da rđavo stoji. Pod uslovom da još malo oteže sa datumom raspisivanja izbora. Tvrde da će do tada reforme koje je sproveo dati vidljive rezultate.
Ako neverne tome (s početka teksta?) sumnjaju da je politiku moguće simulirati do te mere da je prozre (prezre?) i kompjuter, istraživači PANA udaraju kontraargument. Tačno su predvideli 39 od 40 poslanika velškog parlamenta na izborima 2002. godine, uprkos izuzetno komplikovanom izbornom sistemu. I taj jedan koji im se omakao izgubio je za samo 21 glas.
Suština ovog sistema je pozivanje na ogromnu količinu informacija: razne opštinske statistike, rezultate popisa, podatke o promeni adresa, podatke o tome šta se kupuje u lokalnim radnjama, ko ima nova kola, koliko ima podstanara, nezaposlenih, studenata, koji supermarketi tu rade. Sve što se može zamisliti kao životna statistika trpa se unutra, da čorba bude gušća, samim tim i rezultat precizniji.
Podatke potom obrađuje niz komplikovanih matematičkih formula koje daju konačan rezultat, poput mašine profesora Baltazara. Sistem je baziran na ideji fizičara Stivena Hokinga, verovatno najvećeg uma današnjice, koji tvrdi da su današni kompjuteri toliko moćni da, ukoliko ih nahranite dovoljnom količinom podataka, mogu da predvide ljudsko ponašanje. Ko misli da Hoking preteruje, neka se raspita kod Garija Kasparova.
Iako nigde nema informacija o tome koliko bi ovakav sistem mogao da košta, već iz opisa je jasno da je prikupljanje podataka ono što je najskuplje. Elektronsko društvo, a to je ono u kojem većina građana u svakodnevnom životu koristi savremenu tehnologiju (npr. mobilni) i platne kartice, pojednostavljuje i pojeftinjuje taj posao, jer je moguće pratiti nas i naše navike „iz daleka“, praktično bez našeg znanja i svesnog pristanka. Ako ne računamo da smo sve to prihvatili potpisujući ugovore (za telefon i kartice) ne udubljujući se preterano u ono što piše bilo malim bilo velikim slovima.
Budući da se „hrani“ podacima o ljudskom ponašanju, ova kompjuterska simulacija nikako ne može da zameni realan život, ma koliko se uspešnom pokazala. Kompjuter neće moći da glasa umesto nas, ali ćemo možda, birajući kafu sa rafa, razmišljati kakvu smo političku poruku poslali u tom trenutku, i kome.
