U starije kameno doba, negde u osvit osamdesetih, na zagrebačkom „mažurancu“ postojale su dve „ekstremne“ sorte pankera: jedni su marili samo za pivo, šutku i tuču, a drugi su bili intelektualci, samozvani teoretičari razglašenog pankerskog „anarhizma“; većina je plutala negde između ovih polova, kombinujući pivo i šutku sa rasejanim, prikriveno-podsmešljivim slušanjem spontanih uličnih predavanja o Kropotkinu: tako se, naime, zvao „nekakav matori Rus koji je odavno mrtav“ (lucidna definicija jednog iz one prve sorte), a koji je – a ne Džoni Roten ili Sid Višiz, ko bi rekao!? – izgleda izmislio taj anarhizam. Osim ako to ipak nije uradio Bakunjin, s tim Rusima nikad ne znaš. Bilo kako bilo, raskupusani primerci izabranih misli i jednog i drugog kružili su tih dana po pankerskim kružocima, ama je malo ko dospeo dalje od desete-dvadesete strane: mnogo je to bilo nekako… onako… profesorski; baš kao u školi – pa zar smo se za to borili?! Meni je, što jes’ jes’, najviše pasovao nemački klasik anarhizma Max Stirner (ne mešati s Maxom Bunkerom!), zbogradi njegovog razglašenog „anarhoindividualizma“, koji je nekako više odgovarao evropskom poimanju slobode. Njegova priča ipak mi je mogla ponešto reći; to je bilo svakako bolje nego da se celu noć do jutra akam s problemima krastavih ruskih mužika u devetnaestom veku… Uostalom, kako da veruješ Rusu koji onako pregnantno, s jurodivim žarom, mašta o „ukidanju države“: pa tamo, bre, država – u iole modernom smislu – tek treba da se uspostavi! E, posle je natenane ukidajte, ako vam je baš volja!
Ovo su neka druga vremena, i malo je šta danas tako nedužno i romantično-smešnjikavo kao sve to pomalo šminkersko koketiranje marginalizovane velegradske dece posttitoizma sa „subverzivnim idejama“ koje su ozbiljno shvatali samo naši „klasni neprijatelji“, višestruko dokazani moroni: sećam se da sam, recimo, u vojsci – valjda zbog loše reputacije – išao na ribanje kod „bezbednjaka“ jer je Neko, pod okriljem noći, napisao ono pankersko uokvireno „A“ na soškama za oružje, što je bila vaistinu opasna provokacija Neprijatelja Koji Nikada Ne Spava… Kažem, danas je sve nekako ozbiljnije i teže, kao posle svakog istorijskog brodoloma; no, narajcana ideološka mašta i dalje radi li, radi. Današnji anarhisti, bar ovi lokalni, stoje pred novim izazovima i još strašnijim Neprijateljem: tek što se izborismo s Miloševićem i kompanijom, eto nam grozomorne Globalizacije, kuku i lele! Zato se pre neki dan skupilo dvadesetak „levokrilnih“ protivnika globalizacije, mahom deklarisanih anarhista, da protestuju pred italijanskom ambasadom u Beogradu jer je imperijalistička policija ubila jednog „antiglobalizacijskog“ demonstranta u Đenovi (za kojeg uvodničar levo-liberalnog i u načelu „antikorporacijskog“ The Guardiana tačno primećuje kako je postao „prvi martir“ antiglobalizacijskog pokreta, a kanonizovani „mučenici“ su važno uporište u građenju identiteta svakog „svetopopravljačkog“ pokreta). Inače, novi srpski anarhisti su, bez zezanja, momci i devojke na svom mestu; bio sam, recimo, nedavno gost na tribini nekih kraljevačkih anarhista, pa smo posle malo proćaskali, do duboko u turobnu kraljevačku noć: sve fini mladi ljudi, svih petoro! Kupili su me, zauvek. Kako i ne bi – kad pogledaš, sve je ionako bilo protiv njih otkad znaju za sebe: odrasti u gluvoj srpskoj provinciji (koja zadire i duboko u „krug dvojke“) znači biti dragstorski neprekidno mrvljen i zatupljivan izolacionističkim nacionalizmom, primitivnim neznanjem i atavističkim sujeverjem monumentalnih razmera, priklješten u sendviču između „levih“, komunističkih i „desnih“, popovsko-monarhističkih ideoloških porobljivača. A pre ili kasnije svi ti raspištoljeni popovi i komesari, kao i njihovi nušićevski intelektualni opslužitelji, socsaveznici i krunosavetnici, neizbežno padnu jedni drugima u zagrljaj, zbog dubokog zajedničkog interesa: pljačkanja i kinjenja civilnog stanovništva. Koje oni tretiraju kao bezobraznu i beslovesnu marvu koja, eto, neće ni „ravnogorsku“ šubaru ni „partizansku bluzu“, a bogami ni kamilavku, nego radije landara okolo u farmerkama iz Novog Pazara. U tom i takvom okruženju, a tek izglavinjali iz jedne strašne epohe, u kojoj su svaka ludost i svaki zločin bili ne samo benevolentno prihvatani nego i ekstatično slavljeni, samo ako su se mogli prikazati kao Autentično Naši, „antiglobalizacijski“ prosvednici, i u Srbiji i u dobrom delu (jugo)istočne Evrope – čiji je najveći političko-ekonomski problem upravo u tome što je očajno slabo „globalizovana“ – veoma rizikuju da budu shvaćeni kao konfuzni pomodari; štaviše, ako vrlo pažljivo ne odmere reči i njihov kontekst, još više rizikuju da kao takvi budu sasvim ispravno shvaćeni!
Iskustvo me je – što lično, što „istorijsko“ – naučilo da budem u startu blagonaklon prema svim idejama i projektima koje podjednako strasno osporavaju i oni koji sebe smatraju veoma levim i oni koji se diče time da su veoma desni. Famozna globalizacija jedan je od takvih fenomena. Retorika njenih protivnika umnogome se razlikuje – od odbrane Svete Nacije do borbe protiv Zlog Kapitalizma – ali se ti diskursi pre ili kasnije sretnu u „akcionom jedinstvu“. Slično je i sa „antiglobalizacijskim“ izvoljevanjem u zemlji u kojoj se još uvek mnogi na ulici osvrću (u gnevu) za onima koji pričaju na engleskom. No, to ipak ne znači da imam nekakvih simpatija prema „korporacijskoj“ alavosti koja bi ceo svet stavila na rasprodaju; hja, to je tamna strana „logike kapitalizma“, ali bez nje ne bi bilo, recimo, ni interneta, uz čiju se pomoć „antiglobalisti“ (a i nacionalisti, uostalom) drže na okupu. Dakle, radi se samo o tome da taj merkantilistički svet današnjice nema nikakvu opštu, ideološki fundiranu, „svespasavajuću“ alternativu: verovati u nju, znači biti ovisnik o sujevernim Ideološkim Naracijama XX veka. A groblja iskasapljenih žrtava tih ideologija razasuta su od Lisabona do Vladivostoka. Ko taj „kontekst“ ležerno zanemaruje ponovo zapišava njihove grobove.
