Mic po mic i svi smo se navikli na nju, kao da je tu oduvek, mada nije još ni godinu dana – premijerka Brnabić Ana, osoba koja ima neverovatan talenat da nikada ne pomisli (kamoli učini) nešto što se ne bi dopalo Aleksandru Vučiću, a mimo te okolnosti je slobodna misliteljka širokog spektra. Dakle, biće u isto vreme i krajnje ordinarno i sasvim neobično u ekosistemu Vučićeve piramide vlasti – pristojna, izrazito neprovincijalna, kultivisana, mada ponekad začudno verbalno neekspresivna (za to sumnjičim nedostatak dobre lektire usled tehnokratske usmerenosti), u osnovi delujuća kao iz nekog sasvim drugog žanra kada je stavite pored svih onih vulina, bata gašića, đorđevića i sličnih tvorevina jedne endemske toksične i degenerisane ne samo političke kulture, ali s druge strane beskrajno lojalna i poslušna Jedinoj Pravoj Vlasti, što je – ta kombinacija naizgled disparatnih svojstava, naime – čini idealnim izvršnim organom samodrščeve prćije. Što ovaj, još jednom se pokazalo, predobro zna i ne kani ništa mijenjati glede i u svezi toga.
Evo je već polako utihnuo skandal(čić) oko famoznog tvita ministra Nenada Popovića, i možda je sada, kad se tvar malo slegla, pravo vreme da vidimo šta nam je ta nepogoda u čaši vode eventualno otkrila. Najpre, što se samog „homofobnog“ ispada Popovićevog tiče, jasno je da je Ana Brnabić u toj stvari potpuno u pravu. Nema tu „podele odgovornosti“, nema „zlatne sredine“ – ili si sa opresorima, ili protiv njih. Premijerka je tu zauzela pravu stranu, i o tome je suvišno dalje raspredati. To što je Vučiću (hajde da preskočimo prenemaganje tipa „zašto baš njemu kad Ustav bla-bla“) dramatično ponudila ostavku jer su je „na Vladi“ nasekirali homofobni ministar i još nekoliko njemu identičnih ali manje tvitljivih, kao i dve ministarske alapače koje imaju svoje razloge da je ne vole, a ti su razlozi strogo, hm, političko-tržišne naravi, i to što se jadala okolo kako joj je to bio „najteži dan otkad je u Vladi“, s jedne je strane savršeno prirodno i razumljivo, a s druge uznemirujuće – i baš o ovom potonjem bi valjalo promisliti. Jer nas drastično približiva srcu tame mizernog stanja ovog društva.
Premijerka se, naime, od početka postavila kao „tehnokrata“ koji nema izvoran politički legitimitet, nego samo onaj koji joj je „delegirao“ Vučić; nešto strukturno slično Mesečevom sjaju koji je varka ljudskog oka i zapravo ne postoji – radi se samo o reflektovanju Sunčevog sjaja. Verovatno zato, Ana B. evo bezmalo godinu dana uspeva da bude hladna kao špricer i opasno tiha na sve skandalozne svinjarije Vučića i njegove kamarile, na sve ono što ozbiljno degradira i usvinjava ovo društvo, svodeći ga iz dna u dan na nivo palanačke despotije najnižeg reda. Premijerka takve stvari sistematski ne vidi, ili ih otvoreno negira, ili se neretko direktno blamira (a građane ponižava) eksplicitno stajući na stranu predatora protiv žrtava. Da ne bude zabune – bilo bi pravo čudo da je drugačije, jer je u te svrhe – između ostalog – i postavljena, a ne zato da izigrava nekog novog ombudsmana Jankovića, i ona je toga odlično svesna. Ali je to neće poštedeti ni od čeg, naprotiv. Beslovesnima možeš halaliti štošta, razumnima i pismenima ne.
Megjutoa, ako je već tome tako i to nije tajna ni za nju ni za druge, čemu onda ona „pobuna“ protiv nedostojnog Popovićevog „natalitetskog“ mrsomuđa? Ključ je tu u nesumnjivo homofobnoj osnovi popovićevskog pogleda na svet, a to Anu Brnabić pogađa veoma lično, neposredno, direktno. Jednostavnije rečeno – nije joj neophodna bilo kakva moć empatije da prepozna otrovni potencijal takvog jezika. Svako u njenoj koži tome se nauči jako rano, i te lekcije nikada ne prestanu da budu aktuelne.
U čemu je onda problem? Pa, baš u tome. Osoba koja je uspela da oćuti, ili sasvim pogrešno da reaguje na brojne svinjarije i ugrožavanja sloboda i prava raznih kategorija građanki i građana Srbije (pripadnici političke opozicije i novinari koji žele slobodno da rade svoj posao samo su neki od njih), trebalo bi da bude dosledna pa da oćuti i na govor koji direktno pogađa populaciju kojoj i sama pripada, dakle – nju lično. Ako učini drugačije, šta iz toga treba da zaključimo? Da Vučić nije ni najmanje pogrešio kada ju je postavio za čuvarku premijerske fotelje (jer nikad se ne zna hoće li mu ova ponovo zatrebati) u predsedničkom periodu. Jer joj nedostaje jedino relevantno, a u njegovom svetu jedino zabranjeno svojstvo – znanje i svest, ili barem osećanje, za univerzalne i svevažeće standarde liberalnog i demokratskog poretka, koji imaju bazično važiti za sve (u protivnom smo u divljoj šikari političkog tribalizma i svakovrsnih narcisističkih proizvoljnosti). I utoliko ćete se jače, doslednije i beskompromisnije zalagati baš za one na koje najmanje ličite, koji su ponajdalje od vas, koje ne predstavljate time što ste „jedan od njih“ nego time što ste na javnom položaju koji podrazumeva i to da se borite za njihova prava i interese, mada su vam lično i intimno daleki, možda i nerazumljivi. Bez tog znanja, svesti ili barem osećanja, autokratiji ništa ne stoji na putu rasta i cvetanja. Javni govor i javni čin bez tog sastojka nije drugo nego saučesništvo u degenerisanju osnovnih društvenih standarda. I zato Vučić „ne da Anu“ – potrebna mu je, i to baš takva kakva je, ranjiva gde bi trebalo da je stamena, a ravnodušna i tvrdokorna gde bi joj trebala sva osetljivost ovog sveta.
