Akcija Kasarna

Jedanaesti septembar hiljadu devetsto osamdeset i šeste godine jedan je od srećnijih dana u mom životu: nešto pre podneva prošao sam, poslednji put, u majici i farmerkama, kroz kapiju topčiderske kasarne „Maršal Tito“ i krenuo uz ulicu Teodora Drajzera prema stanici autobusa na liniji 42. Kuda sam se zaputio? Kući, naravno. Tamo sam stigao predveče, putničkom klasom, pa onda sa stanice časom, busom br. 221. Kod kuće me je čekala, za ritualno puštanje, kaseta sa albumom The Velvet Underground and Nico, ista ona TDK normal od 90 minuta koju sam na svom drndavom made in Poland kasetofonu odslušao onog jutra kad sam krenuo u vojsku. Shiny, shiny, shiny boots of leather… Tako sam okončao besmisleni i kobni kasarnski život, s ogromnom radošću, i još ogromnijom željom da više nikada u životu ne vidim iznutra ni tu, ni bilo koju drugu kasarnu, bilo koje vojske.

Rekao bih da je to dosta normalan ljudski poriv: čovek prosto ne želi da boravi u kasarni, bolnici ili zatvoru, ako ne radi tamo. Ima, doduše, i izuzetaka, i nemam ništa protiv toga jer sam za uvažavanje svih životnih stilova, uključujući i one koji mi deluju sasvim uvrnuto. Stvar se, međutim, ponešto usložnjava ako je zagovornik ekstremnih životnih stilova osoba koja ima izuzetnu društvenu moć, na primer, predsednik je vlade.

Evo, recimo, naš slučaj: Vučić je Aleksandar oterao celu Vladu Srbije u neku kasarnu u Nišu, ne bi li tamo odigrala igrokaz „blizine s narodom“ iskombinovan s elementima „spartanske skromnosti i štedljivosti“: hotel košta, brajko moj, a kasarna je za dž! I kao u onim kretenskim reklamama za deterdžent: neka obična vlada bila bi smeštena u hotelu ili nekom drugom tome prikladnom smeštaju, ali ne i Vučićeva vlada… To jest: Vučićeva parapozorišna trupa, kako će se ispostaviti. Ajde sad na stranu što ni kasarnski smeštaj, hrana i ostali resursi ne padaju s neba i što sve to isto mi plaćamo. I što smisao neke vlade nije u tome da malo košta nego da mnogo vredi.

Nije bilo nimalo teško u celoj „akciji kasarna“ prepoznati populističku demagogiju trećerazrednog nivoa, valjda zato što je Vučić – moram da priznam: ne bez razloga – procenio da je i toliko dovoljno za publiku kojoj se obraća. Njoj suptilniji narkotici nisu ni potrebni, i ova politička brlja koju joj servira im je OK. Megjutoa, sad kada se akcija privodi kraju, treba notirati da je stvar unekoliko složenija.

Pred samo spuštanje zavese na pozornici niškog Nenarodnog pozorišta Vučić, naime, ostaje gotovo usamljen na sceni, i postaje vidljivo da je upravo to i bio smisao egzibicionističkog poduhvata. Naime, ministarke su u startu otpale iz priče: nije kasarna za žensko, ono je krhko i osetljivo i stalno nešto izvoljeva, pa će zato one ipak u hotel. Izvodimo ih tako sa scene pre nego što su imale bilo kakvu repliku, što im gledano iz jednog ugla čuva kakvo-takvo dostojanstvo, ali iz drugog, opet, to i jeste njihova unapred napisana uloga: da budu nevidljive i neprisutne kao najslabiji od tri pola. Tri pola? Da: žene, muškarci i Aleksandar Vučić. Jer onda su, gle, počeli da otpadaju i ministri, iskradajući se jedan po jedan iz kasarne u pravcu celog sveta i pod najganutljivijim mogućim izgovorima, a što je Vučić kao biva rezignirano sažeo na dan nastanka ovog teksta, tobož se vajkajući kako je većina njih jedva dočekala da zameni kasarnu udobnim hotelom ili domom svojim, kako se samo dvojica još jedva nekako drže uz njega, ostali su dakako pičkice (naravno da je ta reč izgovorena u sublimnim frekvencijama i napisana nevidljivim mastilom) kojima je do komfora, za razliku od premijera koji, veli, može da ne vidi kadu po sedam dana, tuš mu je dovoljan. A kanda i vojnički pasulj i tako to. I umiva se na vedru koje se u punom mesecu ogleda, i brije se na starom panju, i već sve u tom smislu.

Ovde je važno razumeti jedno: nije se Vučiću vlada rasula tako što su ministri počeli da hvataju krivine i beže kućama prvom zgodnom prilikom nego je, naoborot, upravo to i bio njihov zadatak (bez obzira na to da li je dogovoren ili nekako implicitno podrazumevan, što mi izgleda verovatnije) u ovoj podeli uloga: da ispadnu mekušci koji samo gledaju svoje dupe i misle na svoju trivijalnu udobnost, a ne na narodno dobro, ne bi li tako, u kontri s njima, lik Junaka još sjajnije zablistao. U tom smislu, oni su problem bar koliko i On, jer da nema takvih, kao potrošnog materijala, ne bi ni umišljeni glavni junak imao prostora za svoje beznadežno jeftine eskapade. Drugim rečima, ljudi koji pristaju na statiranje u ovoj mizeriji od predstave jesu dostojni svakog prezira i jesu dokazano bića bez elementarnog dostojanstva, ali ne zato što hvataju tutanj iz nekakve kasarne, nego zato što pristaju na ovo ukalkulisano poniženje, na uloge pokaznih magaraca, zato što su tako nedostojno spremni da služe kao pajaci-negativci u smešnoj, a turobnoj predstavi jednog javnog narcisa koji svoje pomalo bizarne sklonosti upražnjava o javnom trošku. I još je ubeđen da mu za to sledi javna zahvalnost i obožavanje. E sad, ono što nije njegov nego naš problem jeste i to da se uvek nađe dovoljno prostote koju će i uspeti da opseni, dokazujući trajnu istinitost gesla svih opsenara sveta: nikada ne možeš dovoljno potceniti inteligenciju i ukus onih koji žude da budu vučeni za nos.