Mnogi psiholozi objašnjavaju naš psihološki život kao niz izbora. Pitanje, naravno, glasi kako to biramo i šta sve utiče na naše izbore. U našim medijima i našoj politici prilično često se pojavljuje još jedna vrsta izbora gde su mi kriterijumi prilično tajanstveni. Naime, umesto da biramo u skladu sa svojim potrebama, sklonostima, ciljevima, mi veoma često odlučujemo u nametnutim izborima. Tada se građani najčešće opredeljuju po logici „manjeg zla“. Tamo gde je teško reći šta je bolje za nas pojedinačno, ili za društvo u celini, biramo manje lošu opciju. Da stvar bude još bizarnija, često su u tim nametnutim izborima sve opcije toliko loše da nam je teško da odredimo koja je od njih najmanje loša, a koja najgora.
Primera ima mnogo, ali ću se fokusirati na one koji su ovih dana aktuelni na TV programima. Za mene je gotovo nemoguća misija da utvrdim da li je gori tabloid „Kurir“ ili „Informer“. Nalazim se u situaciji kognitivne disonance, jednog neprijatnog stanja psihičke blokade koje me sprečava da donesem racionalnu odluku.
Drugi primer je medijska hajka neviđenih razmera. Već 33 dana na Pinku govore kako traje kampanja protiv predsednika Vučića koju vodi „Kurir“. Spikeri vesti iz sata u sat čitaju saopštenje koje prati snimak čoveka koji šmrče kokain. Stvarno sam naivan i glup, ali ne kapiram kako se to radi na televiziji iz sata u sat u dnevnom terminu, bez upozorenja za maloletnike. Ljudi, imamo uživo izvlačenje linije u informativnom programu u meni nepoznatom kontekstu.
Kapiram da taj drogirani onda preti Vučiću, valjda?
Istovremeno, gospodin Anđus pretura po rukama pred policajcima u civilu 30.000 evra iz neke bele koverte. Policija ga privodi, kažu da je reketirao nekog poslovnog partnera, a ja sam iz SMS prepiske pomislio da se radi o srpskoj burazerskoj ekonomiji i plaćanju nekakve provizije za posredovanje.
Sada sam stavljen pred izbor da biram između burazerske ekonomije van zvaničnih tokova novca i medijskog progona političkih neistomišljenika.
Otkako su pred kamerama hapsili Džajića, naučio sam da čekam odluke suda.
Kako se opredeliti između Željka Mitrovića i Kene u istorijskoj polemici čiji povod, opet se izvinjavam, nisam razumeo. Shvatio sam, međutim, da je Željko mnogo ljut i da je danima pisao pisma puna neverovatnih uvreda kao odgovore tom Keni, samo što nisam čuo kako je taj Kena reagovao. Moglo je da se snimi i sa dva spikera, pa jedan čita Željkova pisma, a drugi Kenine odgovore. Posle bi gledaoci minut/dva mogli da odvagnu literarnu vrednost pa da odaberu od dva zla manje. Ovako…
Opet se od gledalaca očekuje da bez bilo kakve ideje biraju da smo svi skupa potonuli ispod nivoa pristojnosti i pozitivnog razmišljanja, pa se merenje odvija ispod nule, u dubokom minusu.
Verovali ili ne, završio se i rijaliti program „Parovi“ na televiziji Happy.
Nagrađeno je mnogo takmičara, a gledaoci su kao u transu slali poruke za svoje favorite. Niko od učesnika se nije istakao tolerancijom, inteligencijom ili dobrotom. U finale su ušle 3 devojke, kao u vicu – Dalila, Slađa i Aleksandra – Bošnjkinja, Hrvatica i Srpkinja. Pobedila je Dalila, a tabloidi su puni komentara u kojima rivalke mažu jedna drugu kakicom. Pokazalo se da su sve koristile seksipil i pornografiju da bi „preotele kadar“, kako često govore. Starlete teško mogu biti uzor devojčicama, a mi opet treba da biramo koja nam je najmanje odbojna. Ruku na srce, u toj bizarnoj atmosferi „Parova“ niti jednom nije zabeležena međunacionalna retorika. Među svim tim sisama i dupetima vladala je savršena multietičnost koju je, recimo, nemoguće pronaći u intelektualnim polemikama na prostorima ex-YU. Naprotiv, socijalna distanca praktično nije postojala, već je da izvinite jebo ko je koga stigo. Lepo i poučno!
Uskoro ćemo da se opredeljujemo između Nebojše Stefanovića i Saše Mirkovića, estradnog menadžera. Valjda je i tu neka istraga u toku, pa će na parkingu Pink nekog da apsi ili privodi na informativni razgovor, a to je po Nebojši Stefanoviću već dovoljno da poverujemo kako je neko mućak! Šta ima policija da zove pošten svet na informativne razgovore, zna se ko tamo ide.
Kada smo bili dokoni klinci, voleli smo tu igru. Dok blejite na ćošku ulice, postavljaš drugove ili drugarice pred nemoguće izbore. Pitaš drugaricu, na primer: da ste na pustom ostrvu, ili da te uhvate urođenici (ili Nemci), pa moraš da izabereš, da li bi se pre poljubila u usta sa Borom Đorđevićem ili Acom Lukasom? Onda ona pita: jel ovaj Bora ili kad je bio mlad, ili jel Aca čist, ili kad je bio u lajna fazonu i sve tako? Čista hipotetika!
Što se mene tiče, biram da ne biram!
