U senci polemike o visini TV pretplate/takse za javni servis, pojavile su se u nedeljnoj programskoj šemi RTS-a dve nove emisije. Po svoj prilici, umesto najavljenih 500 dinara, pretplata/taksa će biti simboličnih 150 rsd. Naravno, to nije dovoljno za funkcionisanje RTS-a, pa će razlika biti nadoknađena iz budžeta.
Već se zna da će kroz dodatne akcize na cenu goriva biti plaćen manjak, što potvrđuje prirodnu sklonost RTS-a da se naplaćuje kroz energente – il’ je struja il’ je gorivo!
Elem, nova urednička ekipa odlučila je da osveži nedeljni program. „Nedeljno popodne“, kao ad hoc projekat, nije dalo očekivani rezultat. Težilo se nekakvom kontinuitetu sa nedeljnim popodnevnima „nekada“, ali su autori prevideli činjenicu da je današnji tempo života i rada poprilično drugačiji nego osamdesetih ili devedesetih. Red gostiju, red muzike, sa težnjom da sve izgleda dostojanstveno i ozbiljno, kao na švapskoj svadbi. Tako narod zove svadbena slavlja gde umesto ručka imate ketering.
Programski zadatak nedelje na RTS-u rešen je posezanjem za dva porodična dragulja. Oni već decenijama imaju imena i biografije a to su Žika i Rada.
U doba krize, pokušali su da kroz postojeće resurse pojačaju TV ponudu, ali na dva potpuno različita produkcijska načina. Počnimo od dama koje imaju prednost, od voljene koleginice Rade Đurić.
Sve je delovalo kao ozbiljna prekretnica u „zlatnim godinama“. Rada ima kilometražu, respekt u gledalištu i lični pečat – beskrajno simpatične logoreje!
Ime emisije „A sada Rada!“ i popodnevni termin nedeljom od 17h učinili su mi se kao programski „zicer“. Da budem iskren, u svojoj fantaziji (da me ne shvatite pogrešno) ja sam Radu video kao domaću Opru, beskompromisnog borca za pravdu i pravicu „malih ljudi“ i njihovih velikih priča. Kada se neko posle par decenija ne smori u borbi protiv komunalnih i birokratskih nepravdi u Beogradskom programu, on je potpuno spreman da dobije unapređenje i sopstveni šou. Verovatno je to bila početna ideja, ali se na moju žalost nekoliko stvari tokom produkcije jednostavno otkačilo. Umesto intimnog programa, nekom je palo na pamet da Radu stavi u TV simultanku tipa „Šarenice“ uz bend, šminkanje, goste i sagovornike. Ženi koja najbolje funkcioniše u situacijama 1 na 1 sa sagovornikom, jer Radi niko ne sme da kaže neću, natovarili su na leđa pokretni nedelji TV cirkus. Kao da joj svake nedelje prave žurku iznenađenja.
Verujem da je jedan od razloga za ovaj pokušaj ideja da se iskoristi format „Žikine šarenice“, ali niko nije vodio računa o njenim pravim kvalitetima.
Poseban problem ovog formata – koji bih nazvao RTS „Uradi sam“ – predstavlja zakucanost u osamdesete i apsolutna je zastarelost produkcije. Uz malo inovacija, sve ovo može da izgleda mnoogo savremenije, bio bi to skok od 30 godina unapred, iz 80-ih u 2010-e.
Malo više sreće imao je Žika kada je upao u žiri emisije „Ja mogu sve“. Žiku dakle gledamo subotom i nedeljom ujutru i nedeljom kao člana žirija od 21h. Osim njega tu su Danica Maksimović (oduševljena dama), Konstantin Kostjukov (predsednik žirija) i Rambo Amadeus (kritičar). Voditeljka emisije je otkriće RTS-a, univerzalna, simpatična i spontana Dragana Kosjerina. U ovom talent šou-programu svoju šansu dobijaju izdržavana lica, dakle deca do 15 godina i veterani iznad 55-e. Produkcija je raskošna, tu je i publika u studiju, a svake nedelje dobijamo pobednika koji donira 1000 evra u humanitarne svrhe. Na kraju serijala dobićemo pobednika i nagradu od 20.000 evra. Ovaj šou izgleda potpuno u rangu sa konkurencijom na privatnim kanalima, ali zadržava kulturni nivo javnog servisa – a to znači da nema zloupotrebe dece, glasnih žica, frik šou-žiriranja i neukusnog rijaliti humora. Sve šljaka, brzo se kreće, šljašti i izgleda svetski. Naravno, odgovor je jednostavan, produkciju je radila kuća „Emotion“ koja ima višegodišnje iskustvo sa produkcijom gala šou-programa. Treba biti iskren i priznati notornu činjenicu, baš sada kada se govori o nadoknadi/pretplati/ taksi/akcizi za RTS. Javni servis je u stanju da producira informativni program, a za sve ozbiljnije zadatke mora angažovati spoljne produkcije bilo da je reč o igranom, dokumentarnom ili zabavnom programu.
U tehnološkom i kreativnom smislu pregazilo ih je vreme – što je potpuno očekivano kada se uzmu u obzir veliki broj zaposlenih, ogroman aparat i sporo zanavljanje resursa. Zato RTS može postati poželjan naručilac programa, a kreativne i fleksibilne spoljne produkcije mogu biti izvršioci poslova.
Primer su upravo Rada i Žika, koji su doživeli potpuno različitu sudbinu na istom TV kanalu u istom, nedeljnom terminu. Radu su vratili u osamdesete, a Žiku teleportovali u 2015. Za početak, bilo bi dobro da se na javnom servisu dogovore i usklade časovnike. Tek onda mogu u akciju.
