Koliko je ova država u rasulu najbolje se vidi po stanju u javnim preduzećima, a ono je takvo da je to prevazišlo razmere javašluka i prešlo u totalnu anarhiju. Ako mislite da preterujem, evo primera – autentičnog i dokumentovanog – od čije se užasnosti ledi krv u žilama i najhladnokrvnijih: pre neki dan je usred srede Kolubare – a znamo šta Kolubara znači za Srbiju! – i usred belog (pa još i radnog) dana upala grupa od nekoliko desetina građanki i građana, i satima pravila nekakve, hm, performanse, ometajući normalan radni proces u ovako vitalnom postrojenju. Možda bi bilo sa pravnog stanovišta preoštro nazvati njihov upad „diverzija“, ali se svakako radilo o neprimerenom i egzibicionističkom ponašanju koje je vodilo ometanju vitalnog radnog procesa te radnim ljudima i građanima poslalo izuzetno lošu vaspitnu poruku. Grupu izgrednika predvodio je izvesni Vučić Aleksandar (45) iz Beograda, od ranije poznat organima gonjenja, a i svim drugim organima. Velika većina ostalih takođe je identifikovana, a radi se takođe o našim starim znancima i prekršiocima u povratu, poput dr Stefanović Nebojše, Dačić Ivice, Mihajlović Zorane, Vujović Dušana, Ilić Velimira, Verbić Srđana etc. A znate li šta je najstrašnije od svega? Svi ovi građani zaposleni su u državnoj upravi i javnim službama, što znači da je srce mračne anarhije poniklo u srcu države! Strah me i da pomislim na konsekvence ovog stanja. Utoliko pre što je istraga brzo precizirala da su svi navedeni građani radno angažovani u samoj Vladi Srbije, i to na (bar nominalno) vrlo istaknutim i odgovornim poslovima i radnim zadacima ministara, pa čak i iznad toga. Što možda baca novo, još neprijatnije svetlo na inače neobjašnjivu i neoprostivu činjenicu da je obezbeđenje Kolubare prvo dozvolilo ovaj upad, a onda satima svojom pasivnošću tolerisalo boravak i prilično ekscentrično ponašanje ove poveće grupe nezaposlenih i nestručnih lica usred posebno zaštićenog područja.
Ako vam sve ovo zvuči kao šala-komika, možda bi trebalo da se zabrinete, jer signalizuje da ste prihvatili kao normalne – samim tim i ozbiljne – stvari koje ne mogu biti ni normalne ni ozbiljne. Recimo, egzibicionističke i populističke performanse ove vrste, namenjene opsenjivanju prostote, a prostotu nije teško opseniti – zato i jeste što jeste. Razume se da narečeni Vučić nije ni začetnik, pa čak ni osobiti inovator populističkog šibicarstva, ima tu i prevejanijih majstora od njega – mada ne na Balkanu, bar trenutno. Ali, mene više brine to što je pažljivijem posmatraču odavno jasno da ovo nije samo to, da ovde ima i nekog zastrašujućeg, sablasnog viška.
Ovde bi bilo najkorisnije prizvati u sećanje onu famoznu „Putinovu paradu“ od oktobra lane, kada je Beograd, specijalno za oči gasnog Hazjajina, oslobođen četiri dana pre roka. Tom je prilikom na Ušće i okolinu pala teška kiša; Putin, naravno, nije pokisao, ali Vučić Aleksandar jeste, a s njim i svi ministri i ostali visoki gaulajteri njegovog sve bizarnijeg ličnog režima, koji su brzo ukapirali da im je pametnije da i oni kisnu ako je Gazda već rešio da kisne. „Ako je kiša dobra za Aleka, sigurno je dobra i za mene“, pomislio je zacelo dr Stefanović Nebojša, čovek koji najbolje zna koliko je originalnost precenjena. Uzgred, jedina javna vajda od tog kisnuća bilo je što je Koraks u pokislom Vučićevom liku našao novu, najbolju modlu za njegovo prikazivanje: s njom šef kolubarskih komandosa toliko liči na sebe – i to ne „fizički“, nego na mnogo dubljem i važnijem nivou – da momentalno izaziva duboku potištenost kod svakog osetljivijeg posmatrača.
E, kao što ih je tada iz nekog svog šepuravog hira izložio pljusku od kojeg se dobija pneumonija čak i preko fotografije, zašto ih Vučić sada ne bi izložio prženju na zadriglom suncu, a sve usred rudnika?! I tako su oni sedeli i sedeli za Vladinom stonom garniturom tamo u Kolubari kao nekakvi moderni birokratski druidi, ritualno obožavajući Sunce, manje ono nebesko, više ovo zemaljsko, koje je njima vaistinu izvor svetlosti, topline i hrane… Zanimljivo je primetiti da kod većine – uključujući i šefa ove i svake parade – nisu primećene promene u ponašanju nakon što ih je sunce dobrano ošamutilo, što se može interpretirati na ohrabrujući, ali i na duboko zabrinjavajući način.
Sve nešto kontam: kad ponovo ozimi, možda bi mogli da se popnu na vrh Besne kobile i tamo do grla zavejani održe sastanak Vlade? Ako to učine, obećavam, lično ću angažovati g. Jetija da ih poseti – a oni neka gledaju da ga nekako ne naljute. Šalu na stranu, ministrovanje tako postaje svojevrsni ekstremni sport – što možda objašnjava tvrdoglavu upornost Jovanović Čedomira (ličnost iz naše skorije političke istorije; možete je naći na Wikipediji, ali čemu?) da pošto-poto dospe u Vladu, iako nije prošao izborne pretkvalifikacije.
Nego, sve vreme dok pišem ovaj tekst pokušavam da se setim na šta me podseća zaumni prizor onih (naseljenih) kancelarijskih stolova usred kolubarske ledine; i eureka, setio sam se! To je ono u Letećem cirkusu Montija Pajtona kad Džon Kliz sedi za stolom iz TV studija na nekoj livadi, pustoj plaži ili kakvoj drugoj nedođiji, a onda kaže u mikrofon: And now for something completely different!
Ovdašnjem cirkuzantu i njegovoj putujućoj diletantskoj trupi fali još samo gologuzi pijanista, da veselo najavljuje terenske sednice. Ili možda i njega već imaju?
