Svakog dana internet prostor osvoji još neki deo realnog sveta, a pandemija je te procese samo vrtoglavo ubrzala. Tako smo u poslednjih mesec dana postali svedoci, takoreći kumovi, onlajn venčanjima. To se dogodilo zbog onih čija već zakazana venčanja nisu mogla da se održe jer su kancelarije matičara zbog epidemije svuda u svetu zatvorene, budući da se sklapanje braka nije smatralo prioritetom. Ali, pritisak mladenaca iz raznoraznih razloga, a često i vrlo praktičnih, bio je prejak i administracija je na mnogim mestima pametno popustila.
Najpre, šta je problem sa venčavanjem na internetu? Na prvom mestu, ispunjavanje uslova. Mladenci moraju biti u istom fizičkom prostoru, mada zakon predviđa mogućnost da ih zameni ovlašćena osoba (proksi), ako iz objektivnih razloga ne mogu da prisustvuju. To je da bi se izbegle prevare, odnosno venčanja zbog „papira“ gde mladenci i ne žive u istoj zemlji. Potom je potrebno da svedoci potvrde njihov identitet, što je nešto jednostavnije. Na kraju treba izmeniti propise kako bi se takav brak priznavao kao i svaki drugi.
Pravi bum onlajn venčanja doživele su SAD, naročito država i grad Njujork koji je najviše pogođen epidemijom. Pre desetak dana, guverner Endru Kuomo izdao je naredbu da se onlajn venčanja ozakone, i sada je to prilično popularno. Valja reći da to nije američki izum, tako se danas ljudi venčavaju širom sveta, od Indonezije do Ujedinjenih Arapskih Emirata, ali ne i u Srbiji.
Osim ljubavi koja ne može više da čeka, često ne mogu da čekaju ni zdravstvena osiguranja koja su povoljnija za venčane, baš kao što ljudi koji su u braku lakše ostvaruju druga prava koja mogu da budu veoma važna u vreme pandemije i ograničenog kretanja. Supružnici imaju veoma značajno mesto u svakom pravnom sistemu, ispred roditelja, braće i sestara.
Venčanja se danas obavljaju aplikacijama poput Zuma, svatovi se masovno uključuju, svako od svoje kuće nazdravlja, a ova se prilika koristi kao povod da se u izolaciji obuče nešto svečano, našminka i dotera frizura.
Ali, preskočiti nečije venčanje nije toliki greh kao ne doći na sahranu osobe koja vam je mnogo značila, zbog čega ljudima nije teško da potegnu s drugog kraja sveta. To je tokom pandemije nemoguće, ali još veća muka je kada vam je zabranjeno, iako je sahrana u vašoj blizini.
Znam za primer supruge koja posle pola veka zajedničkog života nije mogla da ode na sahranu svog supruga jer je (znatno) starija od 65 godina, dakle u grupi kojoj je izlazak iz kuće zabranjen. I samo prisustvo na sahranama ograničeno je na jednocifren broj najbližih srodnika svuda u svetu.
Živi prenos sahrane, ma kako bizarno zvučao, pomogao bi mnogima koji su sprečeni da dođu fizički. Mogli bi da iskažu poštovanje, izjave saučešće, da posvete vreme odlazećem i urade gotovo sve što se radi i u realnom svetu, sem da budu na licu mesta. Onlajn sahrane, tj. lajvstrim sahranâ, već ponegde postoje, ali se mnogi žale na tehničke probleme jer se ne čuju kako treba ni opelo ni oproštajni govor.
Vrlo je verovatno da će sahrane po pravilu biti strimovane u bližoj budućnosti, a svako će u sebi već naći razlog zašto je to dobro, čak i kada deluje neobično i zbunjujuće. Neko od gore vidi sve, samo nam je sada podelio signal na Zumu.
