Uprkos tome što Lavrovljevo ime figuriše u naslovu ovog teksta, on zasigurno nije posvećen ovom visokom ruskom zvaničniku. Jedan njegov hendikep u Istanbulu ovde je iskorišćen kao alegorija pomoću koje će biti pokazan jedan od najvećih i moralno najproblematičnijih događaja u svetskoj istoriji tokom poslednjih osamdesetak godina. Njegov nezavidan položaj na konferenciji u Istanbulu posvećenoj pregovorima o okončanju rusko-ukrajinskog rata, a posebno na konferenciji za štampu posle toga, najbolje se može opisati sledećom analogijom. Primera radi, sedi čovek mirno u svom stanu i odjednom u stan provaljuje opasan prestupnik rušeći nameštaj, lomeći kućne aparate i uništavajući sve što mu se nađe pod rukom. Sticajem čudotvornih okolnosti tu se zadesi Lavrov i, po zadatku, krene da objašnjava, obrazlaže i opravdava to zlodelo ispredajući argumentaciju koja treba da pokaže da krivica nije do provalnika, nego do onoga koji je neprimećen sedeo u svom stanu. Kako oceniti Lavrovljev položaj i kako se nad njim ne sažaliti, pa makar ne bilo govora ni o kakvoj empatiji?
Malo je inače ljudi koji, makar i površno, prate dešavanja u spoljnoj politici, a da nisu stekli izvanredno povoljno mišljenje o ruskom ministru spoljnih poslova Sergeju Lavrovu. Miran, pribran, uravnotežen, izvanredno obavešten i veoma obrazovan, on se maltene doima kao poželjan model jednog istinskog ministra inostranih poslova. On kao da nastavlja dugu tradiciju prvo sovjetskih, a potom ruskih ministara zaduženih za međunarodne odnose, koji su svojim visokim profesionalizmom, a ipak lojalnošću prema autoritarnim režimima kojima su služili ostavljali dubok i svetao trag u delikatnoj oblasti za koju su bili zaduženi. U sećanje dolazi poduža serija značajnih imena, još od Litvinova iz lenjinskih vremena, pa sve do Ševarnadzea i dalje u vremenu koje još dobro pamtimo. Lavrov se lepo uklapa u tu bleštavu seriju.
Objašnjavanje neobjašnjivog
Pa ipak, nedavno je viđen u situaciji koja mu nije na liniji očekivano visokih performansi i koja sigurno neće doprineti njegovom ugledu. Ruska invazija Ukrajine stavila ga je u položaj u kome nije mogao da se proslavi. Ne tako davno, sredinom marta, održana je jedna značajnija manifestacija – sastanak ovlaštenih zvaničnika obeju strana, posvećen naporima da se ugovori prekid neprijateljstava – sve to praćeno masovnom konferencijom za štampu.
Tu je Lavrov viđen u jednom krajnje nezahvalnom položaju – da odgovara na pitanja o bezrazložnim razaranjima, besmislenim ubistvima, a potom i razlozima zbog kojih se ta ratna avantura uopšte dogodila. Lavrov je gurnut u situaciju da nekako objasni i – kako je očigledno bio nameran – nekako opravda tu besmislenu i opaku avanturu. Neuspeh je bio predvidiv, makar da je u pitanju i sam Lavrov.
Kako objasniti događaj koji je čak i onima najbolje upućenima bio ne samo nepredvidiv, nego i nezamisliv, kako naći nekakav smisao u invaziji na jednu nezavisnu zemlju sa svim potrebnim atributima državnosti i suverenost? Kako afirmativno objasniti ratni upad koji – kad je reč o konkretnim i akciono relevantnim odnosima dveju zemalja – nije u stvari ničim izazvan? Čak i da je Ukrajina preduzimala kakve diverzije na ruskoj teritoriji – a dobro je poznato da o tome ne može biti ni pomena – napad na Ukrajinu sa tolikom vojnom silom morao bi da se okvalifikuje kao nesrazmeran uzvratni odgovor i morao bi da bude osuđen.
Teško da bi ikoga mogla da iznenadi Lavrovljeva argumentativna ekvilibristika i krajnja neubedljivost onoga što je imao da kaže. Njegov nastup je imao da se protumači kao objašnjenje i odbrana ovog nerazumnog čina, iza koga je mogao da stoji jedino izrazito autoritarni centar odlučivanja. Takvi centri su gotovo po definiciji lišeni uvek neophodnih regulativnih i ograničavajućih kontrolnih mehanizama. Lavrov se našao u situaciji da objasni i učini uverljivom jednu gotovo nemoguću epizodu, intervenciju koju niko nije mogao očekivati, a u koju su neki teško mogli da poveruju čak i nakon što se odigrala.
Međunarodno pravo, u meri u kojoj se zbog poznate ambivalentnosti uslovljene nepostojanjem neke međunarodne države može tretirati kao pravo, postulira teritorijalnu celovitost kao neprikosnovenu, a državne organizacije kao vojno nedo dirljive. Otud je nemoguće vojno upasti na teritoriju bilo koje države, a ne prekršiti bitne norme međunarodnog prava, norme koje niko ne stavlja, niti bi mogao da stavi pod znak pitanja. Lavrov se stoga našao u situaciji da dokazuje nešto posve nemoguće, da potvrdi legitimnost događanja koja su, i to očigledno, u flagrantnom sukobu sa normama koje se generalno prihvataju kao važeće i merodavne u regulisanju odnosa između pojedinih zemalja.
Dokazivati nešto očevidno suprotno međunarodnim pravnim normama predstavlja nemoguć zadatak. Zato se Lavrov verovatno našao u najvećoj neprilici u celoj svojoj profesionalnoj karijeri. Jer, najsigurniji put u bolan neuspeh jeste naći se pred zadatkom koji zbog preuzete misije mora da se ispuni, a koji je evidentno neostvariv. Lavrov je ugledan i bez sumnje moćan čovek, ali je epizoda u Istanbulu pružila mnoštvo razloga da bude sažaljevan.
Nevidljivi računi
Zanimljiv je argument koji je on potegao da bi opravdao ovu neobičnu i za gro civilizovanog čovečanstva neopravdanu agresiju. Pošao je od istinite konstatacije, da se sve ono što jedna država preduzima na planu svoje bezbednosti ne tiče samo te države, nego ima dalje implikacije i posredne efekte. Doista je moguće da mere koje neka država donese kao deo programa za jačanje sopstvene bezbednosti mogu, možda i ozbiljnije, da ugroze bezbednost nekih drugih država. Ekonomisti će u ovom argumentu lako prepoznati standardnu pojavu eksternih efekata, odnosno eksternalija (spillovers). Ovi efekti su upravo okarakterisani kao eksterni zato što nisu regulisani pravnim normama, u ovom slučaju pravilima iz domena međunarodnog prava. Iako izvan potvrđene pravne regulative, oni u nekim slučajevima mogu sasvim ozbiljno da budu prihvaćeni i da neke odnose regulišu ništa manje delotvorno nego norme koje su produkt određene formalizacije.
Jedan primer će ovu ideju učiniti jasnijom. Kada je Predsednik Vučić u Moskvi ugovorio isporuke gasa po ceni na nivou od oko jedne trećine relevantne tržišne cene, nigde nije rečeno da će to morati na neki način da se kompenzuje. Neupućeni su poverovali da je ta cena izraz velikog prijateljstva Rusije prema Srbiji ili Putina prema našem Predsedniku, ali su bolje obavešteni znali da će taj nevidljivi, pravno neformalizovani račun jednom morati da stigne na naplatu. Račun je stigao brzo: kada se u međunarodnim forumima odlučivalo da li Rusiji uvesti sankcije i kada je u pretežnom delu za nas relevantne međunarodne javnosti bilo očigledno da su te sankcije stvar temeljnog etičkog opredeljenja, kada oko njih nije smelo biti nikakve dileme, Srbija se sankcijama nije pridružila; bila je to nipošto zanemarljiva cena koja je imala da se plati za neshvatljivo povoljan gasni aranžman! Ako pod pritiskom međunarodne javnosti, ali i nesumnjivih etičkih imperativa, sankcije ipak (budemo morali da) uvedemo, ispostaviće se da je cena, iako nejasna i precizno neodrediva, prilično visoka i da, kako ekonomisti vole da kažu, besplatnog ručka ne može biti.
Mreža međunarodnih prava i obaveza zbunjujuće je kompleksna, široko razuđena i bogata. Deo tih odnosa pravno je formalizovan i ne ostavlja nikakvu sumnju kad je reč o njihovom tumačenju i, u krajnjem slučaju, realizovanju. No, tu postoje i neformalizovani, pa čak u pisanoj formi i neregistrovani odnosi, koji mogu da budu strogo obavezujući, ali ne u svim slučajevima i svim varijantama. U tom neformalizovanom delu obavezujuće su i delotvorne samo one potražne stavke i obaveze što ih priznaju oba (ili svi) akteri kojih se ti odnosi tiču. To je, (do daljnjega) bio slučaj pri ugovaranju povoljnog gasnog aranžmana sa Rusijom. No, nema sumnje da u tom obuhvatnom neformalnom delu ima i elemenata koje jedna strana uzima i tumači kao obavezu neke druge strane prema sebi, a da taj drugi tu obavezu ne priznaje i nema nameru da je ispuni.
Odsustvo formalizovanja ovih implicitnih odnosa izvor je rizika za ovakve nesporazume. Sledi da postoje samo dva načina koji garantuju obaveze i određenu sigurnost njihovog ispunjavanja: njihova pravna formalizacija i saglasnost strana kad je reč o neformalizovanim obavezama. Ovim je pripremljen teren za vraćanje na neprilike u kojima se našao ministar Lavrov. U sivoj i nepreglednoj zoni neformalnog, može se očekivati da je obaveza druge zemlje da se uzdržava od akcija koje putem eksternih efekata nanose štetu nekoj drugoj strani; ali ako i kad taj koji preduzima akcije to ne prihvata, ili kad obaveza uzdržavanja od poteza sa opisanim negativnim eksternim efektima nije formalizovana, za insistiranje na izbegavanju akcija sa tim eksternim efektima, nema nikakvog osnova i zahtev u pogledu promena odgovarajućeg ponašanja je jalov, isprazan i zaludan.
Kad se požalio na ponašanje Ukrajine kao izvor bezbednosnih rizika za Rusiju, Lavrov nije imao nikakvog valjanog osnova: zabrana za Rusiju nepovoljnih poteza nije formalizovana i nije obavezivala Ukrajinu, a nije bilo ni kakvog neformalnog sporazuma o obostranom uvažavanju nevidljivih zabrana, koje bi Ukrajinu odvratile od takvih (za Rusiju) nepoželjnih mera. U eventualnom optuživanju Ukrajine što povlačeći poteze na liniji jačanja svoje bezbednosti ugrožava bezbednost Rusije, Lavrov nije imao ni na šta da se pozove. Zato je njegov položaj na konferenciji u Istanbulu bio više nego nezavidan i kod upućenijih je mogao da izazove izvesno sažaljenje. To što se u Rusiji očekivalo od Ukrajine nije, dakle, imalo osnovu ni u pravu ni u moralu.
Cena zabluda
Ispostavilo se da ova neutemeljenost bilo u pravu bilo u moralu ima i svoje znatno šire, a u celosti negativne implikacije. Iznenadan upad u nezavisnu zemlju, i to bez legitimnih razloga koji bi bili generalno jasni i vidljivi, očigledan je akt kršenja međunarodnih pravila, a samim tim i ozbiljno etičko ogrešenje. Jer, poštovanje opšteuvažavanih pravila nije samo pravni nalog, nego i etički imperativ.
Važan etički aspekt ima i rusko ogrešenje o istinu, što će u mnogim razmatranjima biti označeno grubljim, ali bolje pogođenim nazivom laž. Sve dok nije izvršen upad u Ukrajinu, ruski izvori su negirali postojanje planova o inaziji i tvrdo izjavljivali da svaka zemlja ima pravo da upriliči vojne vežbe na bilo kom delu svoje teritorije. Invazija je tačno predviđena u redovima američke obaveštajne službe, a koliko sećanje služi, tačno je predviđeno čak i vreme njenog preduzimanja. Treba li da verujemo da su Amerikanci bolje znali kada će doći do neke ruske agresivne akcije nego i sami Rusi? Jasno je da je u pitanju, ovoga puta baš nespretna, propagandna obmana, bolje rečeno pokušaj obmane koji mora ići na dušu nekoj loše organizovanoj i nekompetentnoj ruskoj službi. Sa takvom informacionom i upravljačkom nadgradnjom, izgleda da Rusija ne može biti uspešna ni pokušajima napada na daleko manje i resursno slabije zemlje.
Upravo to se potvrdilo u Ukrajini. Iz načina na koji je napad izvršen, a potom i propagandno tretiran, vidi se da je iza njega stajala procena da će pod razornim udarom one stotine hiljada ruskih vojnika Ukrajina kapitulirati za par dana, da će se jednako brzo smeniti rukovodstvo i da će cela zemlja za tren oka biti prebačena na bitno različit, u odnosu na dotadašnje stanje suštinski preokrenut politički kolosek. Kakva zastrašujuća zabluda, kakva užasna greška u proceni! Šta reći o zemlji sa tako nesposobnom obaveštajnom službom i pratećim državnim ustanovama? Na pamet odmah pada misao da drugačije u jednom autoritarnom sistemu možda i nije moglo biti: poslušnost i lična lojalnost tu su osnovni kriterijumi kadrovanja, a ne stručna osposobljenost i profesionalna kompetentnost.
Iz loših procena proisteklo je nešto još gore: “intervencija” se pretvorila u pravi krvavi rat, za koji su se u svetskim medijima čule procene da bi mogao da traje između četiri i osam godina! Na televiziji su se mogle videti slike gomila leševa koji se zakopavaju u masovne grobnice iskopane na uličnim obodima. Već su na obe strane izginule hiljade vojnika i civila, a među njima nemalo žena, dece i starih ljudi. “Intervencija” je uzela previše ljudskih života, a tek ostaje da se vidi koliko će tih tragičnih žrtava još biti. Šta će to Ruska Federacija njome postići pa da opravda tolike ljudske žrtve sa obe strane? U svetu su već aktivirane službe i timovi koji snimaju gomile leševa i prikupljaju podatke za procese o ratnim zločinima, prestupima protiv čovečnosti i kršenju zakona i običaja rata. Rusija nije Srbija i odgovorno najviše rukovodstvo neće biti isporučeno međunarodnim pravnim institucijama. Međutim, njihov rad će proizvesti dalekosežne efekte i uticaje, a senka masovnog zločina prekriće celu zemlju. Ukrajinska avantura biće za Rusiju poduhvat čiji će troškovi mnogostruko premašiti eventualne dobiti, ako se o dobitima uopšte bude moglo i govoriti.
I, najzad, valja identifikovati dubinski pokretač ove bezumne avanture. To je strah od NATO-a, vojnog saveza koji je u Ruskoj Federaciji predstavljen kao organizacija čija je najvažnija, ako ne i jedina misija da ugrozi i valjda uništi Rusiju. Taj strah je isforsiran i veštački proizveden, kao sredstvo za uvećavanje moći autoritarnog vladajućeg režima i za perpetuiranje njegove vlasti. Poznato je da autoritarni režimi žive od straha, opstaju na njemu i mnogo energije i resursa troše na njegovom održavanje i uvećavanje. Napad na Ukrajinu razotkrio je svu bedu i neistinitost te destruktivne politike. NATO ne samo da u eri nuklearnog naoružanja ne bi krenuo u nekakav vratolomni rat u Rusiji, nego nije hteo da se ratno angažuje ni u Ukrajini. Uzdržao se i od tražene zabrane leta nad Ukrajinom, iako je ceo taj ruski upad bio jedinstvena istorijska prilika za njegove agresivne nasrtaje na tu veliku zemlju. Na zemlju koja će posle neuspešnog napada na Ukrajinu to verovatno prestati da bude, utoliko pre što se ispostavilo da je ruska armija daleko od neke uzorno organizovane vojne sile.
Među velike troškove ovog nesrećnog rata spada nesumnjivo i neočekivano otkriće slabosti ruske vojske. Ispada da su velike majske parade na Crvenom Trgu samo igrokazi za neobavešten i naivan narod i da, uz pretpostavku da nuklearno ratovanje neće biti pokrenuto, ne odražava spomena vrednu stvarnu i u aktuelnim sukobima upotrebljivu vojnu silu.
Istorijski kroki
Neka ovaj tekst bude okončan prekratkim istorijskim krokijem, koji će možda naići na brojna protivljenja. Rusija je zemlja koja je tokom poslednjeg veka doživljavala strahovite katastrofe, a u kratkim međuperiodima živela pod teretom jednako užasavajućih posledica tih epohalnih lomova.
Oktobarska revolucija je otvorila razdoblje velikih nacionalnih nesreća, što je bila i ona sama. Nastala je u grozomornim potresima građanskog rata i otvorila jedan tragični period bezmernih ljudskih stradanja. Šta god da je postignuto tokom “socijalističke izgradnje”, ne može ni izdaleka biti dovoljno da opravda stotine hiljada žrtava državnog progona i druge stotine hiljada života upropašćenih po socijalističkim kaznionicama i neljudskim logorima zastrašujuće razuđenog Arhipelaga Gulag. Ne može da opravda ni stotine hiljada obezljuđenih pojedinaca, koji su se dali iznajmiti kao doušnici vlasti. Bilo je, u međuvremenu, i strahovitih ratova koje su drugi pokrenuli, ali koji su Rusiju stajali mnogo skuplje no što je trebalo. Razlog je u izopačenoj kadrovskoj politici i planskom uništavanju potencijalno najsposobnijih vojnih rukovodilaca. Ukrajinska epizoda je najnovija ruska nesreća, ali je ona samo jedna u nizu katastrofa koje je taj nesrećni narod morao da podnese pod nepodnošljivim pritiskom nakaradnih autoritarnih vlasti koje su njime, iako u raznim varijantama, razulareno vladale.
Ono što je sa Oktobarskom revolucijom počelo kao tragedija završava se, bar zasad, kao ukrajinska farsa u kojoj dva ključna dela SSSR-a ratuju jedan protiv drugog. Potvrđuju se prognoze onih koji su sovjetsku vlast najmanje cenili. Teško ministru Lavrovu: stavljen pred nemoguć zadatak odbrane neodbranjivog, on je prosto osuđen na neuspeh, i to intelektualni i moralni, a to će reći generalno ljudski.
Autor je ekonomista i profesor u penziji
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
