Mediji u Srbiji u doba predizborne kampanje nalaze se na ozbiljnom testu kapaciteta za toleranciju. Mnogi od njih podsećaju na električne uređaje koji rade isključivo na istosmernu struju, a silom prilika su uključeni u izvor naizmeničnog napajanja. Posledice su, baš kao u elektrotehnici, pregorevanje i iskakanje.
Istini za volju, jedino je javni servis pokazao sposobnost da izdrži test opterećenja a da ne strada osigurač. Nije se nebo srušilo na glave gledalaca kada se u predizbornom programu pojavila Marinika Tepić, niti je njeno gostovanje otkrilo svetu istinu o stanju u Srbiji.
Međutim, neuporedivo veće iskakanje se dešava kada predstavnici opozicije dođu na neki od komercijalnih kanala. Tu je slika jednopartijskog sveta i satanizovanja političkih neistomišljenika mnogo izraženija. Boris Tadić je tako shvatio da će ga biračko telo bolje razumeti ako od papirića sa statistikom uspeha Ane Brnabić napravi papirnati aviončić. Nažalost, do izbora bi morao da napravi celu eskadrilu aviončića u medijima pod kontrolom vlasti, a to se neće desiti. Bio je ovo verovatno papirnati avion-kamikaza.
Slična panika nastala je kada je politički analitičar Boban Stojanović zalutao na Happy televiziju i izneo svoje stavove, kritikujući aktuelnu vlast, ali i Miloševića. Vremešni gospodin, građanin Guta, čiji dolazak na mesto voditelja ni danas ne mogu da razumem, stigao je u takvo stanje panike da sam se iskreno uplašio za njegovo zdravlje.
Mogli bismo ovako nabrajati primere panike do sutra. Ima nečeg perverznog u gledanju kako se tokom predizbornog perioda pojavljuju pukotine u monolitnoj slici najboljeg od svih svetova sa Vučićem na čelu.
Predizborni programi takođe mogu da otkriju opasne anomalije naše političke kulture. Islam nikako ne može biti opravdanje za nedopustiv govor mržnje Sulejmana Ugljanina o pripadnicima LGBT populacije. On ih je uporedio sa kravama i bikovima koji naskaču jedni na druge i opisao rešenje koje stočari primenjuju, a to je hitna prodaja stoke klaničarima ispod cene. Ugljanin je, da podsetim, proteklih godina bio izložen neuporedivo manjoj medijskoj blokadi od pripadnika opozicije. Da ne pomislite da je njegov ekstremistički stav isključivo vezan za pitanja LGBT zajednice, Ugljanin o Srbiji često, naročito pred izbore, govori kao o “fašističkoj državi”.
Da bi medijska slika bila potpuna, moram reći da se slično iskakanje moglo primetiti i kod opozicionih medija. Verovali ili ne, Tadić se žalio da postoji informativna blokada prema njemu i još jednom delu opozicije u medijima United grupe. Čini mi se da su najgore prošli Suverenisti, koji su dobili priliku da se pojave na N1, i tada je na opasku o blokadi ponovo iznerviran voditelj. Ovog puta, kolega je u trenutku uzbuđenja zbog poređenja Pinka i N1 po pitanju jednoumlja, spontano otkrio da N1 gledaju inteligentni gledaoci. Iako decenijama (verovali ili ne, 20 godina) pišem o pogubnom uticaju Pinka, njihove gledaoce nikada eksplicitno ili implicitno ne bih nazvao manje inteligentnim ili ne daj bože glupim. Nije okej.
Takođe, po cenu da budem potpuno usamljen, progon novinarke Ljiljane Smajlović u epizodi serijala “Junaci doba zlog” smatram lošim presedanom. Gotovo po pravilu nisam se slagao sa njenim političkim stavovima, ni kada je videla spasitelja nacije u Koštunici, Tadiću ili danas Vučiću. Međutim, njeni stavovi su njeno pravo i zbog njih ne bi trebalo da je strpaju u kantu punu političara, kriminalaca, osuđenih estradnih zvezda i mafijaša koji već trideset godina “drmaju” po Srbiji. Njen najveći greh je “relativizacija”, a tu relativizaciju po pravilu čujete kada postoje pravedni i nepravedni napadi na novinare, pravedni i nepravedni govor mržnje i kanselovanje, samo je bitno da li je “naša” ili “njihova” u ovom trenutku. Vaša profesionalnost se potvrđuje, a minuli rad briše kroz medijsku indulgenciju, ako sa bilo kog kanala dođete na jedan od “naših”. U slučaju da nećete, vi se “valjate u blatu” Telekoma, Vučića ili (dopisati aktuelnog neistomišljenika). Loša praksa koja otvara vrata za neki drugi prigodni medijski linč. Medijska inkvizicija se opet završava spaljivanjem veštica.
Na kraju, kao osveženje od politike, selimo se slikom u daleku Dominikanu, gde dva plemena, Crveni (naši) i Plavi (Hrvati), pokušavaju da prežive na pustom ostrvu u rijalitiju “Survajver”. Kažu gledaoci, šta može poći po zlu, daleko od krvavog Balkana, kada dva suprotstavljena plemena počnu nadmetanje i borbu za hranu. Da bi ironija bila veća, nakon “grupne faze” doći će do najavljenog ujedinjenja, po ugledu na ostrvo Krf 1918. kada su zaraćena braća stvorila trojednu kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Na istu temu, ovih dana možete gledati dramu Siniše Kovačevića Godine vrana u Narodnom pozorištu – kakav sinhronicitet ili usud Balkana? Iako sam odavno izgubio iluziju da postoje rijalitiji sa ozbiljnijim značenjem i da postoje rijalitiji za pametne i glupe gledaoce (zli i dobri, “naš” i “njihov” rijaliti), moram da pohvalim format emitovanja, koji podrazumeva večernje časove i izveštaje tokom kojih ne morate, kao na Pinku, sate i sate svađanja ili seksanja da pokrivate pištanjem ili privremenim slepilom REM-a.
Nadam se da će, na kraju, kao u spotu o Milunki Savić, dvoje preživelih na pustom ostrvu pružiti jedno drugom ruku i podeliti poslednji komad ‘leba, do nekog drugog medijskog rata, u Dominikani ili Srbiji.
