Traktori su od srede, 18. februara, raspoređeni duž cele Šumadije i pomoravlja, jer se blokiraju brojni putevi, nakon što su pregovori sa državom propali. Iako je svima bilo jasno da režimu ne pada na pamet da pomogne poljoprivrednicima.
Ministar poljoprivrede Dragan Glamočić, je u utorak, 17. februara, pred sastanak sa poljoprivrednicima, prvo otišao na TV Pink. On je rekao da će se država dogovoriti sa „sa onima koji nemaju političku agendu”, a pojedine je optužio da su na blokade išli da piju i ne trezne se. Tvrdio je da Srbija, kada je reč o mlekarskom sektoru, ima najveće podsticaje na svetu, te da će ubuduće poljoprivrednici morati da računima pravdaju podsticaje koje dobiju od države, jer „kad dobiju milione na gomili, onda taj novac završi svuda, pa i u kafani“.
Zašto nas lažu
Skupštinski Odbor za poljoprivredu je pre toga odbio gotovo sve što su poljoprivrednici tražili.
Profesorka Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu Natalija Bogdanov za novi broj „Vremena” stručno pobija jedno za drugim opravdanje koje dolazi od režima. Na konstataciju da Sporazum o stabilizaciji primorava Srbiju da uvozi mleko iz EU, ona objašnjava da u njemu izričito piše da on ne isključuje mogućnost zabrane izvoza i prometa – ni jednoj od strana.
„Poljoprivreda se razlikuje od ostalih grana privrede, jer mnogo zavisi od spoljnih faktora koji nemaju veze sa slobodnim tržištem”, objašnjava Natalija Bogdanov, koja predaje na Katedri za ekonomiku poljoprivrede, tržište i ruralni razvoj. „Dešavaju se stočne bolesti i epidemije i zato Sporazum sve to naravno uzima u obzir. U njemu postoji ta zaštitna klauzula. Srbija ju je već pokretala mnogo puta, a pokretale su je i druge zemlje prema nama. Zato je nejasno zašto se Odbor time brani.”
Ovo nije puko pitanje kršenja slobodnog tržišta, dodaje Bogdanov, već jedan regularni mehanizam, koji se mahom pokreće privremeno i koji zemlja mora da obrazloži svojim saradnicima, kako i oni ne bi uzvratili blokadama koje njima odgovaraju.
U raspravu se uključio i Aleksandar Vučić koji je, u jeku blokada puta mlekara, izjavio kako je budžet za poljoprivredu četiri do pet puta veći nego 2012. godine i kako su zahtevi za potpunu zabranu uvoza mleka nerealni. Profesorka Bogdanov na to kaže da jeste tačno da država ulaže više u subvencije, ali da time samo „baca novac u bunar ako ne reši stanje na granicama”.
Šta je zapravo kvarno
Poznavaoci tehnologije pak kažu da se „kvarno” mleko, koje nije zaista pokvareno već su kvarni preprodavci koji ga prodaju kao sveže, a zapravo dobija iz sirupa koji se meša sa vodom. Tako se mleko negde kilometrima daleko odavde, isuši i od njega se napravi sirup. On se zatim dodatno isušuje i dobije se talog ili prah, na koji se u Srbiji samo doda voda i od manje od decilitra sirupa dobije se litar mleka.
„Možete da sipate novac u premije za mleko i subvencije, ali u Srbiji ne postoji niko ko će vam reći kakvo zapravo mleko pijemo. Razlog tome je što se ne radi sistemska kontrola na granicama, već se ona sprovodi samo na zahtev. I to nije samo za mleko, tako da je jako slab mehanizam bezbednosti hrane, za koji je država zapravo odgovorna”, pojašnjava Bogdanov, koja ovako odgovara na pitanje da li zapravo svi mahom pijemo mleko u prahu iz inostranstva koje je samo rastvoreno.
Ceo članak čitajte u „Vremenu“ od četvrtka (19. februara). Ili se pretplatite se na digitalno izdanje, štampano „Vreme“, bolji njuzleter Međuvreme plus ili podržite naš podkast bilo kojom sumom
