Reči predsednika Srbije Aleksandra Vučića o tome kako čovek koji je u Loznici udario jednog od učesnika protesta „Zastani, Srbijo“ automobilom „nije kršio zakon“, emitovane pre nekoliko dana na svim televizijama sa nacionalnom frekvencijom, polako dolaze na naplatu.
Nedelju dana od prvog gaženja, u petak se na četvoro članova Beogradske filharmonije, učesnika istog protesta, u punoj brzini automobilom zaleteo stariji muškarac. Povređeni su odmah prevezeni u bolnicu kolima Hitne pomoći.
Srbija je već više od mesec dana poput ekspres lonca koji svakog trenutka preti da eksplodira. Nakon što je u obrušavanju nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra stradalo 15 ljudi, a dvoje je teško povređeno, deo javnosti preselio se na ulice i zahteva da odgovorni budu kažnjeni.
Mesec dana kasnije, nezadovoljstvo se ne smiruje. U međuvremenu su se u proteste uključili i studenti nekoliko univerziteta, koji svakodnevno kao vid pritiska na vlast blokiraju matične fakultete. Broj fakulteta u blokadi iz dana u dan je sve veći, a sve je počelo nakon dobro poznatog scenarija, koji se svakog petka ponavlja – jedino što se menja su mete. Tog 22. novembra napadnuti su na protestu „Zastani, Srbijo“ studenti Fakulteta dramskih umetnosti. Nedelju dana kasnije desio se pomenuti incident u Loznici, zajedno sa identičnim dešavanjem u Požarevcu, a poslednji u nizu su pregaženi članovi Beogradske filharmonije.
Šta jeste, a šta nije nasilje
U ekspres loncu srpskog društva, nasilje je glavni sastojak. Gaženje, batinaši, kapuljaši, hapšenja policajaca u civilu, slanje antiterorističkih jedinica na goloruke građane na Savskom mostu – a zatim i hvaljenje kako je narodni poslanik Savo Manojlović „skičao kao svinja“ dok su ga hapsili – targetiranje studenata kao strane plaćenike, po dobro oprobanom receptu Slobodana Miloševića i Mire Marković. Na kraju, gurkanje i tuča poslanika, prvo u nacionalnom, a zatim i pokrajinskom parlamentu.
Državno-partijsko-medijska mašinerija danima za nasilje optužuje opoziciju i nezadovoljne građane, koje na sav glas nazivaju „ekstremistima“ i „nasilnicima“.
Sociolog i profesor Fakulteta političkih nauka u penziji Zoran Stojiljković kaže za „Vreme“ da, uprkos tvrdnjama vlasti i tabloida, blokada i zauzimanje prostora uključuje „simboličku upotrebu nasilja“.
„Ukoliko se tu ne radi o svesnom neposrednom dovođenju u opasnost ljudskih života, to je nešto što je praktično dozvoljena količina simboličke upotrebe nasilja. Ne može se izjednačiti sa nekom vrstom političkog nasilja koje ugrožava živote i koje dovodi do dramatičnog rasta opasnosti izbijanja građanskog rata i sukoba koji do kraja polarizuju i zaustavljaju društvo“, ističe sagovornik „Vremena“.
Stvarno nasilje, dodaje profesor, doveo bi u vezu samo sa „još uvek neidentifikovanim, odnosno neprocesuiranim grupicama huligana ili ličnosti koje svesno izazivaju ili stvaraju konfrontaciju“.
Rast frustracije
Jasno je, međutim, da u delu javnosti i opozicije postoji frustracija zbog retorike i poteza vlasti. Kulminacija je viđena tokom dva sukoba u parlamentu – prvo u nacionalnom, a zatim i u pokrajinskom.
„Ako ne možete da vodite proteste zbog elemenata blokade prostora, ako vas potpuno marginalizuju time što se poigravaju procedurama, pa osporavaju ili ne dozvoljavaju vaš dovoljan broj potpisa za pokretanje poverenja Vladi, a prethodno su ‘izgubili‘ 38.000 potpisa građanskih inicijativa, oni vas svesno dovode u frustrirajuću situaciju“, objašnjava sociolog.
Dodaje da je sve to dovelo do nezavidne situacije u kojoj se društvo trenutno nalazi. „Niko nije bio oduševljen klimom u republičkoj skupštini i nekim drugim skupštinama, ali moramo razumeti da je vlast svojim ponašanjem dovela do situacije da morate da dodatno radikalizujete i dramatizujete proteste. U svakoj drugoj situaciji, da imate tolerantan prostor za dijalog, niko ne bi polivao vinom ili farbao crvenom farbom prostore institucija“.
Moraju se ojačati institucije
Kada se desi nekakva tragedija, zločin ili nepočinstvo, ustaljena je fraza predstavnika vlasti da građani „puste institucije da urade svoj posao“. U praksi se češće vidi potpuno suprotna slika – ona da institucije svoj posao uopšte ne rade sve dok se na njih ne izvrši ozbiljan pritisak.
„Ono što su radili prosvetni radnici kroz štrajkove, i ono što sada rade studenti na fakultetima, to je pretpostavka da se ne možete sa njima igrati. Da ne možete da pošaljete BIA u Zavod za zaštitu spomenika kulture jer su se usudili da intervenišu oko Generalštaba. Da ne možete da rušite jedan most, a da novi niste napravili, a da ne očekujete reakciju građana na ulici. Ta vrsta svakodnevnog otpora i odbrane svojih prava i vraćanje nekakvog kapaciteta institucijama jeste recept za izlazak iz ove krize, koliko god da nas ove nemile scene zaista plaše“, navodi Stojiljković.
Na kraju krajeva, nasilno ponašanje ne može se izjednačiti sa nasiljem kao osobinom ličnosti. Postoje različiti razlozi zašto se neko može ponašati na način koji bi neko okarakterisao kao nasilan.
„Znao sam ranije i mnoge poslanike radikala koji su imali obrazac da stvaraju haos, a da privatno nisu bili nekulturni ljudi. Šta je poruka? Oni će to raditi sve dok misle da je to isplativo“, zaključuje sagovornik „Vremena“. „Onog trenutka kada toga ne bude bilo, pitanje je da li će to raditi. Pogotovo u ovoj kulturi stalnog proveravanja rejtinga“.
