Od zahteva za osmočasovno radno vreme i štrajkova na ulicama širom sveta, danas, u Srbiji, Prvi maj proslavlja se uz roštilj i piće. U zemlji obespravljenih radnika ne postoji organizovana borba za radnička prava
Godine 1886. na ulicama Čikaga bilo je stotine hiljada američkih radnika. Zahtevali su osmočasovno radno vreme. Prvog i drugog maja bilo je mirno, ali već trećeg došlo je do sukoba radnika koji su bili članovi sindikata i štrajkbrehera. U sukob se umešala i policija, a četiri pripadnika sindikata je tada ubijeno.
Tri godine kasnije (1889.) na prvom kongresu Druge internacionale odlučeno je da će se naredne godine održati velika manifestacija kojom će se proslaviti Prvi maj u znak sećanja na sukobe u Čikagu, ali i kao vid borbe za radnička prava.
„Proleteri svih zemalja ujedinite se“
Međunarodni praznik radničkog pokreta ili Prvi maj na prostorima, tada, kraljevine Srbije obeležen je prvi put 1893. godine. Radnici su se okupili u „Radničkoj kasini“ u Makedonskoj ulici u Beogradu, nosili su crvene trake na kojima je pisao jedan od najpoznatijih komunističkih slogana: „Proleteri svih zemalja ujedinite se!“.
Jer u „Manifestu komunističke partije” Karla Marksa i Fridriha Engelsa piše: „Neka vladajuće klase drhte pred komunističkom revolucijom. U njoj proleteri nemaju šta da izgube sem svojih okova. A dobiće čitav svet”.
Krajem aprila 1945. godine, u Demokratskoj Federativnoj Jugoslaviji, objavljena je Uredba o proglašenju Prvog maja državnim praznikom koju je potpisao Josip Broz Tito:
„Prvi maj proglašava se državnim praznikom. U državnim nadleštvima, državnim i privatnim ustanovama i preduzećima toga dana neće se raditi. Prvog maja sve radnje moraju biti zatvorene.“
Obeležavanje Prvog maja
Posle Drugog svetskog rata Prvi maj se proslavljao na razne načine. U Austriji se ukotvio lep običaj da na čelu prvomajske povorke kroz centar Beča marširaju vođe Socijaldemokratske partije, događalo se da su i predsednik Republike i predsednik Vlade socijaldemokrate, pa bi zajedno predvodili prvomajski pohod sa po jednim crvenim karanfilom u ruci. Narod izlazi na ulice da pozdravi povorku, nema nikakvih tribina za specijalne goste, nikakvih VIP loža. U Švajcarskoj je u nekim kantonima Prvi maj praznik, u drugima nije. U Finskoj se slavi kao Dan proleća, mladosti i studenata. U velikoj većini evropskih zemalja Prvi maj je neradan dan, slavi se kao državni praznik. Sjedinjene Američke Države su, ne bi li naglasile svoj otklon od svega što „miriše komunistički“, dan proslave radnika pomerile na septembar. Ali, ko još uopšte zna zašto je baš taj dan tako svečan, kakve veze ima sa radnicima, sa radničkom klasom, kako se nekada govorilo.
Paradu povodom 1. maja književnik Ivan Ivanji je 1952. posmatrao sam u Beogradu kroz prozor na četvrtom spratu kuće na uglu Resavske i Bulevara revolucije. U „Vremenu“ je opisao tribinu na kojoj je sedeo Tito sa svojim najbližim saradnicima koja se nalazila pred zgradom tada Savezne skupštine. Pred njegovim nosom se, dakle, poslednji put pred pokret vršila smotra povorke koja se pružala unedogled u pravcu Smedereva.
Zapovest da se krene pala je tačno u deset sati, ali su učesnici morali da stignu i postroje se već u osvit zore, oko pet ujutro i ranije.
„Govorim ovde o civilima, radnicima i omladincima, ne o vojsci. Ona se, naravno, takođe više nego blagovremeno postrojila za mimohod, samo što me to nije čudilo, u mojim očima to je spadalo u vojničke dužnosti. Čudilo me je, međutim, što je ‘radni narod’ bio primoran da ‘svoj’ praznik, Praznik rada, slavi tako što ustaje pre zore i stoji satima da bi naposletku hodao, marširao ili se vozio na prikladnim vozilima, kako je kome zapalo, da bi pred najvišim predstavnicima svoje ‘avangarde’ – ko se još seća termina ‘partija kao avangarda radničke klase’? – mahao, aplaudirao, pevao i klicao“, napisao je Ivanji.
Pešice ili na kamionima defilovali su predstavnici beogradskih opština, škola, preduzeća, društava i udruženja, osobe svih zanimanja trudile su se da što originalnije, svečanije ili duhovitije predstave šta rade, paradirali su u čistim, ispeglanim radnim odelima ili narodnim nošnjama. Predstavnici pekarskih preduzeća bili su na kamionima u belim bluzama i sa kuvarskim kapama, dimničari crni sa svojim alatom i cilindrima na glavi išli su pešice, fabrički radnici su se vozili na vozilima na kojima su bile mašine na kojima se bajagi radilo, predstavnici izdavačkih preduzeća hodali su sa ogromnim maketama knjiga, rudari sa velikim čekićima na ramenima, seljaci sa kosama, radnici sa krampovima, momci i devojke sa radnih akcija nosili su na ramenima šine. Balerine su defilovale u trikoima, kratkim suknjicama, zauzimajući svoje komplikovane poze slale su poljupce sa kamiona. U stroju su bili traktori, vršalice i druge poljoprivredne mašine. Rečna mornarica je čak jedan dunavski ratni brodić popela na specijalni kamion. Marširalo se sa ogromnim plakatima, bili su tu, naravno, uniformisani vatrogasci, narodna milicija, svi sa odgovarajućim vozilima, poštari… Ko nije imao neke specifične simbole svog rada nosio je u rukama velike, teške zastave.
„Ne znam kako su prolazili oni koji su odbijali da učestvuju u tom zamornom paradiranju, koliki je u preduzećima bio pritisak da ‘počastvovani’ učestvuju u prvomajskoj proslavi“, pitao se Ivanji. „ A bilo ih je koji su to zaista voleli, smatrali privilegijom da se toga dana pomuče, prodefiluju pored Tita, Rankovića, Đilasa, Moše Pijade. Jedna tadašnja učenica baletske škole bila je sva ustreptala od sreće kada su je odabrali, jer na veliku pozornicu teatra još nikada nije izašla. Tito je u maršalskoj uniformi prolaznicima pljeskao sa belim rukavicama na rukama i primao bukete cveća.
Svet se promenio
U strahu od širenja komunističke ideologije kapitalizam se za vreme Hladnog rata prilagodio promenama pa se u „tržišnu privredu“ uvukao pojam „socijalno“. U socijalnoj tržišnoj privredi radnici, ili po Marksu radnička klasa, uspevali su preko socijalističkih i socijaldemokratskih partija da se izbore za sve veća prava. Sa padom Berlinskog zida ono „socijalno“ u socijalnoj tržišnoj privredi je počelo da bledi.
„U vreme kada je Vili Brant bio na čelu nemačke vlade i dok je bio predsedavajući Socijalističke internacionale sa Brunom Krajskim i Olafom Palmeom, ona je imala spoljnopolitičku težinu. Kada je, na primer, u Portugalu počela „revolucija karanfila“, Amerikanci su u njoj videli komunističku opasnost i hteli to da reše modelom već primenjenim u Čileu. Socijalistička internacionala sa Brantom na čelu je, hvala bogu, i u interesu Portugala i ljudi u Evropi, uspela da spreči da se sprovede u delo plan Henrija Kisindžera“, rekao je pre deset godina, nekoliko meseci pred smrt, u intervjuu za „Vreme“ nobelovac Ginter Gras.
Takvu težinu socijademokratske i socijalističke partije danas više nemaju jer im se interesi razilaze, objasnio je tada.
„To svakako ima veze i s tim da je kapitalizam kao sistem bio u stanju da se globalizuje, a sindikati u tome nisu uspeli. Oni se i dalje u nacionalnim okvirima vrte oko problema sa tarifnim ugovorima i ne uspevaju da uspostave prekograničnu solidarnost. To je, naravno, nedostatak i dovodi do opadanja moći, jer sindikalni pokreti su oduvek bili u savezu sa socijaldemokratskim partijama. To je dovelo i do toga da se radnici u socijaldemokratiji i sindikatima više ne osećaju kao kod kuće.
Globalna je tendencija da raste jaz između bogatih i siromašnih, što pogađa pojedinačne egzistencije, države i čitave kontinente. U tom svetlu ništa nije nužnije od oživljavanja socijaldemokratije, onih interesnih grupa koje se zalažu za ljude koji zavise od drugih u najširem značenju te reči“.
Post ili pečenje
U Srbiji se i dalje obeležava Praznik rada, iako su srpski „proleteri“ u priličnoj meri obespravljeni.
Ove godine pao je u sedmici kada pravoslavni hrišćani obeležavaju najveći hrišćanski praznik, Vaskrs. Veći deo zaposlenih praznuje prvog i drugog maja kada se obeležava Međunarodni praznik rada, pa zatim od trećeg do šestog maja kada se obeležava Vaskrs.
A zbog preklapanja ovih praznika, na društvenim mrežama pokrenuti su i komentari na temu obeležavanja Prvog maja u toku Velike sedmice (poslednje nedelje Vaskršnjeg posta), te treba li postiti ili obeležiti Prvi maj kao i svake godine uz roštilj i piće.
„Vaskrs je centar godine”
A da li je Vaskrs najradosniji ili najveći hrišćanski praznik, teolog i sveštenik Vukašin Milićević za N1 je rekao da je Vaskrs centar godine i u odnosu na ovaj praznik liturgijski se organizuje čitava godina.
„Ako posmatramo iz perspektive praznika, Vaskrs bi mogao da se nazove i Novom godinom, jer to jeste praznik svojevrsne obnove, pobede nad smrću i sve ide ka njemu.“
„Dajte caru carevo, a Bogu Božije“, izreka je Isusova zabeležena u sinoptičkim jevanđeljima po Mateju, Marku i Luki, kao i u nekanonskom jevanđelju po Tomi. Šta onda ostaje čoveku?
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
U incidentu je učestvovao autobus privatnog prevoznika "Dumeco", bio je na gasni pogon, što dodatno ukazuje na potrebu za detaljnom proverom osposobljenosti vozača i sistema kontrole bezbednosti kod privatnih operatera, kažu u Centru za lokalnu samoupravu
Zbog čega bi za Milenka Jovanova ispalo bolje da je u Kragujevcu klečao i tihovao kao onomad direktor Jovine gimnazije u Novom Sadu nego što je govorio o dijalogu i programima? I zašto mu ne veruje ni poslednji crnokapuljaš
Hašim Tači je bio zločinac i kad je kao predsednik sedeo sa Vučićem i baronesom Ešton. Sada je samo osuđen. O licemerju u „regiji“ i plemenskom moralu koji prevazilazi krvna zrnca
Prvi na Studentskoj listi Ilija Srdanović bi oberučke trebalo da prihvati poziv na TV duel Aleksandra Vučića, prvog na listi Ujedinjena Srbija. Naravno, pod određenim uslovima
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
