Pozovi Gorsku službu radi spasavanja

„Računajte na nas 24 časa dnevno, 365 dana u godini“ – ovako glasi slogan Gorske službe spasavanja Srbije (GSS). Oni su dobrovoljna i neprofitna organizacija koja postoji još od 1952. godine. Volonteri specijalci pomažu onima koji se nađu u životnoj opasnosti.

Aktivnih članova je između 250 i 350, a ukupno ih ima preko 1000.

Dimitrije Ostojić je spasilac i član Upravnog odbora GSS-a. Za „Vreme“ objašnjava da bi neko bio aktivan član pored utvrđivanja znanja iz pružanja prve pomoći i tehničkih disciplina, neophodno je da bude spasilac sa važećom licencom.

Foto: Gorska služba spasavanja

Svako sebe daje koliko može

„Recimo ukoliko neko ima puno privatnih obaveza ove godine, on neće overiti licencu jer neće moći da se bavi toliko GSS-om. Na kraju, ipak smo volonterska organizacija i svako daje sebe koliko može“, objašnjava Ostojić.

Međutim, u ekstremnim situacijama, poput velikih prirodnih nepogoda, GSS angažuje sve spasioce pa i one „pasivne“. Takav slučaj je bio tokom poplava u Obrenovcu.

Večina članova GSS-a je zaposlena, a poslodavci uglavnom imaju razumevanja za njihovo odsustvo sa posla.

„Moje iskustvo je veoma pozitivno. Gde god da sam radio uvek sam imao razumevanje poslodavaca da kada su neki hitni slučajevi mogu da uzmem slobodan dan neplanirano ili duže ostanem na terenu.”

Foto: Gorska služba spasavanja

Saradnja sa institucijama

GSS najčešće učestvuje u akcijama na skijalištima u Srbiji. I to na Kopaoniku, Zlatiboru i Staroj planini. Pružaju pomoć tokom gubljenja i povreda.

Drugi domen jesu portage za nestalim licima, kao što je nedavno bila akcija kada je nestala devojčica u Ubu i kada je bio aktiviran sistem „Pronađi me”. Akcija je uspešno sprovedena uz tim sa potražnim psima.

Pored toga postoje i vrhunski obučeni timovi za tehnička spasavanja sa stena i iz speleo objekata, kao i timovi za spasavanje na brzim vodama.

Da li u ovakvim situacijama imaju saradnju sa institucijama?

Ostojić kaže da njihovo angažovanje često inicira Sektor za vanredne situacije ili MUP Srbije. Međutim, ta saradnja mogla bi da bude i bolja.

„Naši potencijali se ne koriste maksimalno”, naglašava sagovornik „Vremena”.

To nije uvek bilo tako. Kada je načelnik Sektora bio Predrag Marić saradnja je bila daleko bolja.

„On je, između ostalog, prepoznao našu vrednost i mnogo bliže nas je uključio u rad Sektora za vanredne situacije. I onda je ta saradnja posle njegove smrti nekako splasnula. Nije da ne postoje kontakti, ali sistemski mislim da nemamo neku saradnju koja se tiče kvalitetnih zajedničkih obuka i kvalitetne koordinacije, pravljenja planova šta ko u kojoj situaciji radi. Pride, mi ne dobijamo nikakvu finansijsku pomoć ili pomoć u opremi”, objašnjava Ostojić.

Foto: Gorska služba spasavanja

GSS bez stalnog finansijskog priliva

Ostojić navodi da pre svega opstaju zahvaljujući sponzorima.

„Osim pomoći pojedinaca, članova koji plaćaju članarinu, donacija i nekih komercijalnih ugovora koji se tiču obezbeđivanja nekih događaja ili rada u nekim sredinama, mi nemamo stalan priliv novca.”

Dalje kaže da, na primer, jedno nosilo za nošenje povređenih na nepristupačnom terenu košta između 5.000 i 8.000 evra, a da je neophodno da u svakoj njihovoj stanici u Srbiji imaju bar jedno takvo nosilo.

„To je samo jedna od stvari u čitavom nizu opreme koja je izuzetno skupa. Tako da nam je jedan od najvećih problema što nismo prepoznati u nekom zakonu, što ne dobijamo nikakvu pomoć od države. U jednom trenutku, 2011/2012. godine, dobijali smo neku pomoć, ali to je ubrzo ukinuto. To je bio period našeg procvata gde smo mnoge stvari uradili sistemski na bolje”, naglašava naš sagovornik.

Dodaje da sa minimumom ulaganja GSS može puno da doprinese sistemu bezbednosti zemlje.

Na pitanje da li postoji inicijativa da se zakonski reši ovakvo stanje, Ostojić kaže da ne postoji.

„Celo rukovodstvo GSS-a ima utisak da nas sistemski u državi niko ne prepoznaje. Svi nas potapšu po ramenu kada se neka akcija odradi dobro ili kada da rezultate kao što se desilo sa devojčicom koja je nestal u Ubu“, zaključuje naš sagovornik.

„Ali u isto vreme niko ništa konkretno ne preduzima da nam se omugući stabilan rad, kako bi svi volonteri i ljudi koji istinski vole ovaj posao mogli da se još bolje i još relaksiranije posvete tome”.