Povratak nade u civilizacijski preporod Srbije

...

Danas, nakon dobra tri meseca veličanstvenih studentskih demonstracija u neočekivano velikom broju gradova, nikome valjda ne treba više dokazivati koliko je značajna ta serija uzbudljivih i silno delotvornih događaja. Nije se dalo zapaziti da postoji ijedna osoba koja na tim protestima ili ne učestvuje ili ih zdušno, iz sveg srca ne podržava. Čini se da su nas sve – i stare i mlade, i one sa sela i iz gradova, i stratume se različitim nivoom obrazovanja i sve ostale, koliko god se razlikovali u raznim dimenzijama društvenog položaja i načina života – ove neočekivano inspirativne akcije naše probuđene mladosti toliko obradovale i uzbudile da bi bilo isprazno trošiti reči na dokazivanje njihovog ogromnog društvenog značaja. Čini se da su se zaljuljale čak i one još uvek vidljive mase potkupljenih i/ili ucenjenih građana.

Visoko opštedruštveno vrednovanje protesta i demonstracija dolazilo je do izražaja na mnogo različitih načina, a možda najefektnije i najdirljivije u markantnom paprikašu koji su “paori” za studente priredili usred Beograda postavljajući dugi niz parom obavijenih kotlova, dajući tako na znanje da studente podržavaju i na ovaj krajnje konkretan način.

Polazeći od toga da su značaj i društvena vrednost protesta neosporni, nameće se želja i potreba da se razmotre neki ekscentrični stavovi neodobravanja protesta koji su dolazili jedino iz krugova vlasti, a ne od slobodnog, sa vlašću nepovezanog i od nje neuzurpiranog društva. Kritike iz krugova vlasti najcelishodnije je prosto ignorisati jer su bile toliko logički iščašene i nakaradne i očigledno je da su samoj vlasti više odmogle nego pomogle. Vlast se prosto zbunila zbog i povodom ovih neočekivanih događaja i u toj akcionoj pometnji bolje pokazala svoje izopačene postupke i svoje deformisano lice. Ignorišući, dakle, očekivano neubedljive reakcije vlasti, ovde će biti razmotren jedan neopravdano problematičan vid reagovanja iz redova analitičara koji proteste podržavaju, ali iz modaliteta te podrške proizlazi da protestima u krajnjem slučaju pridaju manji značaj i manju vrednost nego što zaslužuju.

SENKE SUMNJE U AKTUELNIM POLITIČKIM ANALIZAMA

U režiji i onih najvrsnijih analitičara ovih impresivnih promena postavljena su pitanja perspektive ovih protesta uz neposrednu formulaciju da li će protesti “uspeti” ili ne. Tom pitanju mogu se uputiti dve zamerke. Prvo, u njemu je implicirana vidno manja pohvala protesta od one koju oni nesumnjivo zaslužuju i, drugo, samo pitanje je pogrešno postavljeno. Komentar ove druge zamerke sadržaće i osvrt na prvu zamerku i naznaku pomenutog defekta ispoljenog u nešto umanjenom uvažavanju protesta.

Tvrdnja kojom se pitanje kvalifikuje kao pogrešno unekoliko je neobična. Sa dobrim razlogom tvrdi se i veruje da pitanja ne mogu biti pogrešna, da pogrešni mogu da budu samo odgovori. U većini misaonih sklopova tvrdnja o mogućim pogreškama samo u odgovorima a ne i u pitanjima doista su tačne. U ovom kontekstu, međutim, takva implikacija je zasigurno netačna i neprihvatljiva. Razlog je jednostavan. Na pitanje o tome da li će protesti uspeti ili ne moguća su samo dva odgovora: da i ne. U ovom slučaju, nijedan od ta dva pitanjem implicirana odgovora nije primeren, pa stoga nije ni tačan. Razlog za konstataciju da je ovo pogrešno pitanje sadržan je u činjenici da nijedan od dva navedena odgovora ne može biti tačan prosto zato što su ovi fantastični protesti već ostvarili veliki uspeh. Za njih se, dakle, ne može reći da će uspeti, a još manje da su pretrpeli neuspeh. Za kvalifikaciju protesta ispravna je ne jedna od dve navedene alternative nego samo jedna treća varijanta, a to je da su oni već uspeli.

Najkraći, a valjda i najlakši način dokazivanja već ostvarene uspešnosti protesta jeste da je sam predsednik Republike (u daljem tekstu AV), kako se čini, pristao na ispunjavanje nekih studentskih zahteva, a tokom dugih godina morali smo da se naviknemo na njegove tvrde, neprijatne i neprijateljski intonirane odgovore kad god se od njega tražilo da prizna ili učini stvari koje su u vezi sa protestima imale jasnu opozicionu konotaciju. AV je decidno, tvrdo i nakostrešeno davao negativne odgovore. Ovoga puta, međutim, on je u neku ruku samoinicijativno dao do znanja da će ispuniti – doduše samo neke – studentske zahteve iako to od njega nije traženo. To je za AV kakvog znamo pravi kopernikanski preokret. Studenti s njim nisu hteli ni da komuniciraju; smatrali su da nije ovlašćen za ova pitanja i svoje zahteve upućivali su isključivo institucijama.

Trebalo bi smatrati vrlo velikim uspehom studenata i njihovih protesta okolnost da je AV, kako izgleda, prvi put tim pametnim opozicionim bojovnicima izašao u susret i sasvim neočekivano delimično se priklonio njihovim zahtevima. Tako eksplicitno, i na očigled celoj javnosti, ovakav obrt niko pre studenata nije iščupao. No, šta tek reći o događajima koji su usledili: o povlačenju za akciju već dobro pripremljenih i opremljenih policijske i žandarmerijske jedinice sa mosta kod Rumeke i, još više, za svojevrsnu saradnju na pripremi blokade na Autokomandi, sa obezbeđenjem policijske zaštite i mnogo čega drugog što je za tu blokadu bilo potrebno. To su postupci u kojima se AV prosto nije mogao prepoznati. Studentima je pošlo za rukom ono što dugogodišnja i uporna opoziciona akcija nije uspela da ostvari.

STUDENTSKI UČINAK U SVETLU ZATEČENE VIŠE NO NEPOVOLJNE POLITIČKE SITUACIJE

Nešto drukčiji dokaz studentskog uspeha imao bi svoje polazište u činjenici da je vladajuća stranka uzurpirala sve društvene institucije i tako akumulirala moć koja je zadugo čini nesmenjivom. Tu svoju nadmoćnost ostvarila je tako što je zbog okupacije institucija i svega što može da posluži kao izvor moći stekla ogromne prednosti u odnosu na sve ostale stranke i naš politički sistem pretvorila u autokratsko samovlašće. Ako se kao uspeh definiše samo smenjivanje te vlasti i njegovo smeštanje u ropoternicu prošlosti, gde joj je i mesto, onda izgleda jasno da protesti u doglednoj budućnosti ne mogu da uspeju. No, trebalo bi da je očigledno kako je pogrešno kao uspeh protesta uzeti ništa manje nego smenu ove vlasti koja poseduje sve instrumente neravnopravne borbe protiv svojih političkih oponenata.

Stižu i vesti o tome da se i one tvrđe pristalice vladajuće stranke češkaju po glavi i sve više sumnjaju u apsolutnu premoć i vremenski neograničenu vladavinu ovog behemonta koji se društvu nemilosrdno popeo na grbaču. Zar to, a posebno pomenuto skraćivanje veka vladajućem direktoratu, nije veliki i to već ostvareni uspeh ovih demonstracija koje su mnogi od nas doživeli kao neočekivani dar s neba? Uspeh protesta valja odmeravati ne prema onome šta bismo sve želeli da se kroz njih postigne nego prema onome što su već postigli. A to što je postignuto ogromno je. Sve i kad bi protesti bili smesta obustavljeni, njihov trag ne bi se izgubio nego bi, naprotiv, delovao kao važna činjenica naše političke budućnosti i ovoj bi vlasti zasigurno skratio životni vek. Protesti mogu da dođu i prođu, ali njihov trag i učinak ostaje kao trajno političko dostignuće i u daljoj budućnosti. Srbija posle protesta neće zasigurno biti ono što je bila pre njih.

UČINAK PROTESTA U SVETLU REALNIJIH KRITERIJUMA VREDNOVANJA

Ako se uspeh studentskih protesta definiše kao kakvo oročeno rušenje aktuelne vlasti, onda se sa velikom dozom pouzdanja može reći da za neko, možda i poduže, vreme oni verovatno ne mogu uspeti. Uspeh se, međutim, meri ne onim što bismo želeli da nam oni donesu nego onim što su već ostvarili. A ostvarili su uistinu mnogo. To se, uostalom, ogleda i u ogromnom ugledu i visokom vrednovanju koje su postigli u delu društva koji se “ne šće u lance vezati”. Inventar onoga što su nam oni već doneli jasno pokazuje da je njihov učinak golem i dragocen. Šta god da se dogodi u budućnosti, protesti su već ostvarili izvanredan uspeh. Iako je to što su već postigli istinski veliko, možemo da se nadamo da njihov efekat neće ostati samo na tome. Njihovu ogromnu vrednost možemo da cenimo i prema lepim izgledima koje nam otvaraju za budućnost, ne zaboravljajući pritom da je i ovo što je dosad postignuto značajno i dragoceno. To uz ostalo znači da će i u budućnosti načiniti svetao trag i skratiti vreme civilizacijskog emancipovanja ove radikalno hendikepirane zemlje.

Autor je ekonomista i profesor u penziji