Poverenje – najskuplja srpska reč

...

Po skupoći nekih reči, njihove suštine, Srbija nimalo ne zaostaje za svetom. Poverenje je reč koja je vrlo skupa na tržištu i domaćem i svetskom, jer nastupilo je vreme u kom niko nikom ništa ne veruje; to se ne može kupiti novcem. Došlo je, eto, i to doba u kojem je poverenje skuplje od novca i poravnalo se po vrednosti sa zdravljem, koje je odvajkada bilo izuzetak.

Čitav svet se ljulja zbog nedostatka međusobnog poverenja. Mogu li Amerikanci verovati Evropljanima i obrnuto, veruju li Kinezima Rusima, potonji Turcima, Turci – Srbima, Srbi – Albancima, Britanci – Nemcima, Brazil – Americi… Očekivano, u fokusu su najznačajnija geopolitička pitanja o starim i novim savezništvima, o “mekoj” i “tvrdoj” moći. Takođe, ali u nešto manjem obimu, i o onoj trećoj, danas najpotrebnijoj, “pametnoj” moći – onoj koja koristi razne drugačije mehanizme da stvara, unapredi i sačuva partnerstva i savezništva. Diskusija o poverenju, iako taj proces niko tako zvanično ne zove, postavila se u srce geopolitike, naročito posle pobede Donalda Trampa u SAD i otpočinjanjem njegovog uticaja na sve igrače na svetskoj političkoj sceni. Ta igra, koja mi sve više liči na staru igru “mice”, pre nego na šahovsku tablu Bžežinskog, mogla bi postati i otežavajući faktor s obzirom da ne može svako da je igra, jer su mnogi od igrača tu staru igru zaboravili, a mnogo ih nikad nije ni naučilo igrati.

Verujem da većina mladih i ne zna o čemu pišem, mada je možda i to zabluda, kao i mnoge koji su o njima, mladima, imali razni akteri u društvu. Možda baš oni znaju (nekako, kolektivnim, arhetipskim pamćenjem znaju) kako se igraju i te stare geo i druge političke igre. Vrlo je verovatno da će nam se svet pokazati u sasvim drugačijem izdanju upravo zbog odluke mladih da aktivno učestvuju u društvenim tokovima. Kod nas u Srbiji ta njihova odluka i odlučnost su više nego vidljivi na ulicama, trgovima i fakultetima širom zemlje. A nije da nisu odavno upozoravali nas starije da mi ipak ne vodimo svet u pravcu koji znači dobrobit svih ljudi i očuvanje njihovog dostojanstva. To svojevrsno “buđenje” mladih, ili bolje rečeno (jer su oduvek bili budni), odluka – da jasno i vrlo glasno izraze neslaganje sa pojavama i stvarima u društvu vratila je još jedan pojam u fokus – dijalog. Potreba za dijalogom, takođe, ističe se vrlo frekventno i od strane gotovo svih političkih i društvenih aktera. I sama sam o lekotvornosti i delotvornosti tih procesa mnogo puta pisala i govorila tokom proteklih godina, tako da je nepotrebno da ponavljam.

Ima tu, naravno, još reči, pored dijaloga i poverenja, koje bi ušle u konkurenciju za najskuplju srpsku reč, poput rasanice, normalnosti mladosti, istine, slobode, pravde. Ali, da, drznula sam se da u balkanskim i srpskim okvirima, gde patrijarhat još uvek caruje, čini mi se, ponekad opakije nego nekad u našoj istoriji, napišem da je poverenje najskuplja srpska reč, reč skuplja od Kosova. Aludiram, s razlogom, na stih jednog od najvećih srpskih pesnika –”Kosovo je najskuplja srpska reč” – jer i to jeste nesporno. Jer Kosovo je više od reči, Kosovo je duša Srbije. A duša se uzeti ne može. Kosovo – mesto gde je sve počelo i gde će sve i da se završi, i mesto gde će Srbi i Albanci živeti zajedno, jedni uz druge, pomireni, jer se samo tako mora i može živeti. Možda će, kada taj dan dođe, i jedni dugima verovati više, možda će se bolje razumeti upravo stoga što stara neprijateljstva teško menjaju svoje obrasce i zato zahtevaju pažljivo slušanje kao uslov za razumevanje.

No, tema ovog teksta je poverenje. Bez njega nema normalnog, stabilnog i, samim tim, zdravog društva. I nema dijaloga. Onog za kojim vapimo. A istinskog, iskrenog dijaloga nema ako znaš, ili sumnjaš, da te druga strana zove na razgovor da bi te ubedila da je ona u pravu i/ili tek onako, forme radi, da se stvori privid da debatujete. Niti, pak, ako ti sam polaziš od toga i razgovoru pristupaš sa tom namerom. Niko više nema vremena za isprazne razgovore. Svi vapimo za onim vrstama razgovora posle kojih osećamo ispunjenje, smirenje ili rešenje, ili bar naziraje rešenja, o nekom našem ličnom ili društvenom problemu i/ili nespokoju. Takvi su sve ređi. Važan segment dijaloga je i razumevanje ćutanja i pauza. Uopšte, umeće komunikacije je danas najtraženije. Zato je i tako skupo. Najskuplje.

I na kraju, što znači – vrlo važno. Najbitiniji je predmet debate. Ima tema o kojima se ne debatuje jer svaka rasprava o njima implicira da nešto nije u redu sa nama. Oko osnovnih ljudskih prava i zdravorazumskih principa se ne razgovara, jer su oni, ili bi trebalo da budu, utkani u naše biće i društveno tkivo. Među tim principima su jednakost ljudi pred zakonom, tako da moć, pol, rasa, imovinski status i politička pripadnost ne bi smeli nikome ne daju prednost. Podrazumeva se da institucije obavljaju poslove iz svoje nadležnosti – socijalne službe razgovaraju i pomažu građanima da prevaziđu trenutne životne teškoće, lekari leče, poštari nose poštu, tužioci gone počinioce krivičnih dela, sudovi sude po zakonu, vojska brani zemlju od spoljnog neprijatelja – i da ne nabrajam dalje stvari oko kojih nema potrebe za dijalogom.

Ne razgovara se ni o izmišljenim, nametnutim, spinovanim temama, kao što su, na primer, različite teorije zavere, kojima se služe neke političke elite kako bi ljudima ponudili jednostavna rešenja i krivce za ogorčenja, nepravde, racionalne i iracionalne strahove. S druge strane, moramo da razgovaramo o načinu reforme obrazovanja, održivom sistemu u energetici, kritičnim sirovinama, pozicioniranju naše države u aktuelnim globalnim okolnostima, uticaju veštačke inteligencije na ljudska prava, tržištu rada i ekonomiju.

Dakle, da bismo razgovarali ili vodili dijalog, kako ko više voli, potrebno je poverenje i poštovanje. To podrazumeva i da se uvek čuva čast i dostojanstvo sagovornika i ne postavljaju pitanja na koja bi nas (i nas i našeg sagovornika) odgovori mogli postideti, da parafraziram Boru Pekića. Može se dogoditi da ti u životu čak i neprijatelj, a kamoli neistomišljenik, zatreba. I to kao hleb. Trebalo bi o tome na vreme misliti.

Poverenje se stiče teško, potrebne su godine delovanja u skladu sa rečima, priznavanje grešaka i njihovo popravljanje, izvinjenje za greške i neodmerene (a nekmoli teške i uvredljive) reči, predvidivost u postupanjima, neizmicanje leđa onda kada ih je potrebno podmetnuti, nekorišćenje reči koje u podeljenom društvu seju strah, ističu razlike i podupiru predrasude o drugima, nepodrivanjem poverenja u obrazovne i demokratske institucije i da ne nabrajam ono što sam o poverenju učila od ljudi i knjiga. U to da niko nije jednom zauvek dostojan poverenja, svi smo se tokom života uverili. Ničiji autoritet nije za svagda dat i može se osporavati, često upravo zbog gubitka poverenja. Svi smo konstantno na ispitu.

Autorka je Poverenica za zaštitu ravnopravnosti