Poslednje putovanje gastarbajtera: Život u pečalbi, grob kod kuće

Na pitanje kako ide posao, Radiša Mihajlović Drnda (70) decenijama je odgovarao: „Dobro, hvala Bogu!“

Doajen pogrebničkog biznisa ima smisla za humor. Kažu da je kreirao reklamni slogan: „Vaše je samo da umrete, sve ostalo je naša briga.“

Umreti se može bilo gde u Evropi. Čak i u Irskoj ili Finskoj. U bilo koje doba dana ili noći, Drnda kreće da pokupi čoveka koji je umro u tuđini, ali hteo da bude sahranjen u Srbiji ili negde u regionu.

„Ljudima je kod prevoza pokojnika najveća enigma papirologija, ali za nas je to već rutina. Sve završavamo mejlom“, rekao je nedavno Radiša Mihajlović za naš njuzleter Međuvreme.

Prema procenama, godišnje se samo iz Nemačke „izveze“ trideset do četrdeset hiljada pokojnika u ceo svet. Za one iz naših krajeva često se kaže da su „otišli kući sa Drndom“.

Kako je počeo biznis

Mihajlović, po zanimanju mašin-bravar „kao Tito“, i sam je bio gastarbajter. Kod Štutgarta je radio svašta, vozio autobus, bio u fabrici šećera, radio za železnicu, trgovao polovnim automobilima…

„Pre trideset godina mi je tamo preminuo kolega iz mesta kod Kučeva. Tu sam se prvi put susreo sa pokojnikom. I onda sam počeo da razmišljam o tom poslu. Počeo sam da vozim za jednog našeg pogrebnika u Štutgartu“, kaže Mihajlović.

Danas požarevačko preduzeće „Drnda Internacional“ ima pedesetak zaposlenih i trideset automobila – najveće je takvo u regionu. Dobar deo posla je upravo prevoz pokojnika iz inostranstva.

Ljudi koji su često cele živote radili u inostranstvu mahom žele da budu sahranjeni onde gde su im koreni.

„Postoji nešto što psihološki gledano veže sve migrante, a to je povratak u zemlju. U slučaju sahranjivanja to je i bukvalno“, rekao je jednom istoričar Vladimir Ivanović, koji je napisao više knjiga i radova o jugoslovenskim gastarbajterima.

„Ako hoćete dublje u psihoanalizu, to je povratak majci“, naveo je on.

Večni počinak gastarbajtera

Posebno po grobljima u požarevačkom kraju već se po spomeniku ili grobnici može reći ko je bio gastarbajter. Čitave kućice se dižu za pokojnika, neke nameštene, imaju čak i televizore.

„Nostalgija je to, vezani su“, kaže Radiša Mihajlović. „Obezbede i spomenik i grobno mesto, tu su im i otac i majka i baba i deda. Vuče ih.“

„U našem kraju, po selima, i dalje važi prestiž – kako kad se gradi kuća, tako i za sahranu, da se ne obruka, da selo ne priča. U gradovima toga više nema“, kaže on.

Ali, i cena može da igra ulogu u odluci gde otići na poslednji počinak. Grobno mesto i sahrana u Nemačkoj mogu da staju i čitavih deset hiljada evra.

Kod Drnde je pak cena godinama ista – evro po kilometru razdaljine. Recimo, oko 1.200 evra za prevoz pokojnika iz Minhena do Negotina.

Radiša Mihajlović je inače u penziji – sinu je predao domaći posao, ćerki i zetu deo posla u Nemačkoj. Sad još učestvuje u organizaciji Grobarijada, godišnjih okupljanja pogrebnika sa Balkana. Kažu da je super sprovod.