Pet godina kasnije: Kako nas je korona promenila

Bio je petak, 6. mart 2020. godine. Proleće se slutilo, ali se slutila i epidemija.

Vest da je muškarac iz Subotice, star 43 godine, zvanično prvi zabeleženi slučaj, brzo se raširila i počela da budi strah da će i iz Srbije krenuti fotografije praznih ulica i prepunih bolnica.

Ulice su ubrzo postale prazne, bolnice pune, a strah su dodatno pumpale svakodnevne vesti i neizvesnost, uvođenje mera, zabrana kretanja, vanredna situacija.

BRANISLAV NESTOROVIC

„Bio je to strah od nepoznatog, od budućnosti, strah da se ne zarazimo, da ne prenesemo zarazu drugima”, govori psihološkinja Dafina Perović pet godina kasnije za „Vreme”.

Strah je, dodaje, jedna od posledica pandemije koja je ostala i danas.

Ostavila je pandemija virusa korona brojne druge efekte na živote ljudi, ali i svet, koje su vidljive danas.

I to mimo toga što su građani Srbije dobili još jednu potvrdu da ih vlast zaključava i otključava po nahođenju i političkim potrebama. Ostale su i dublje posledice.

„Plašila sam se da idem kući, sada mi je to smešno”

Marija Ilić, tada dvadesetosmogodišnjakinja, tog marta odlučila je da do smirivanja situacije ne odlazi roditeljima na selo.

„Plašila sam se da idem kući, da ih ne zarazim. Živela sam tada sama u Beogradu i najlakše mi je bilo da jednostavno ne odlazim kod mojih. Ovde nisam viđala ljude, odjednom smo se svi zatvorili u četiri zida, jer su nam govorili da se tako ponašamo, a i onda kada su sve mere ublažene i kada smo mogli normalno da se krećemo, sve je još neko vreme bilo nenormalno”, govori ona za „Vreme”.

Usudila se da ode kući, kaže, dva i po meseca kasnije.

„Tada su se naizgled stvari vraćale u normalu. Ipak, nisam se ponašala normalno. Iako sam u Beogradu živela sama i bila željna zagrljaja, nisam smela da se grlim sa ukućanima. I dalje sam se bojala da ih ne zarazim, iako ni u jednom trenutku nisam dobila virus do tada”, priseća se ona.

ALEKSANDAR VUCIC

Ponašala se, kaže, čudno i mesecima kasnije, a strah je otišao, kaže, nekako sam od sebe.

„Danas mi je smešno kad pomislim na to kako sam se ponašala i reagovala. Nosila sam masku čak i napolju, sad mislim da sam bila luda. Ipak, znam da nisam mogla drugačije, sve je bilo novo i nepoznato”, dodaje Ilić.

I danas se, kaže, plaši ako bi nešto slično zadesilo svet, ali veruje da su svi sada svesniji i pripremljeniji.

Godinu dana kasnije, u leto 2021, ona je ušla u statistiku broja zaraženih.

U Srbiji je, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, bilo zaraženo više od 2,6 miliona ljudi, a preminulo je više od 18.000.

Strahovi izašli na videlo

Na pojavu virusa, ljudi su reagovali različito, u zavisnosti od intrapsihičkih struktura, objašnjava psihološkinja Perović.

„Sve je zavisilo od iskustva koje su do tada imali, od stila života, pa i od obrazovanja. Uticala je pandemija na to da ljudi koji su do tada imali određene strahove, bilo da su ih bili svesni ili ne, strahove još više pojačaju”, kaže Perović.

Ti strahovi ostali su, kaže ona, kod mnogih i danas.

„Zebnja, strepnja, takozvana anksioznost. Strah od budućnosti, šta ona nosi, šta ako se opet dogodi nešto tako. Kod većine je to otvorilo perspektivu razmišljanja o budućnosti. Došlo nam je neočekivano. Desilo se da nas je pandemija stavila u isti koš, u isti oblik, da gledamo kako da se održimo”, kaže Perović.

KOVID AMBULANTA

Takođe, pojačan je kod mnogih i strah od bolesti i gubitka bliskih, dodaje.

„Kada se desi obična prehlada, neki su sada opterećeniji zdravstvenim stanjem. To može da dovede da se život ne živi u potpunosti, da se živi u budućnosti, u mislima, i to može da donese probleme mentalnog zdravlja”, kaže Perović.

Dobre i loše strane u kući

Pandemija korona virusa donela je vanredno stanje i zabranu kretanja, a neki su se okrenuli su se prirodi.

„Ljudi su se promenili u smislu osvešćenosti, svesnosti o tome šta im je zaista potrebno, davanje prioriteta na prvom mestu zdravlju, promenili su stil života. Ako smo do pandemije imali resurse koji su nam pomagali da ostanemo u balansu i da se održimo, kada nam je to bilo uskraćeno, možda smo mogli da sagledamo da ipak možemo da postavimo prioritet nečemu što nam je ipak značilo”, kaže ona.

Nekome je, dodaje, prioritet u tom momentu postala porodica, familija, prijatelji.

DJACI U KLUPAMA

„Zapitali su se šta bi bilo da su ih izgubili, kao što i mnogi jesu izgubili voljena bića. Ostale su vidljive promene u odnosu prema drugima, u odnosu prema sebi. Ipak, sve je individualno”, kaže Perović.

Parola ostanite kod kuće postala je krilatica pandemije, a okrenutost porodici i zatvorenost u kući imali su i brojne druge posledice – i dobre i loše.

„Ljudi su odjednom bili usmereni jedni na druge, supružnike, porodica. Neke porodice ranije su funkcionisale tako što su ljudi odlazili na poslove, s prijateljima, pa su se onda skupljali kod kuće i tako su stvari naizgled funkcionisale. Zabrana kretanja i strah da se kovid ne prenese i ne dobije, doprineli su da ljudi provode vreme u kući, pa je dolazilo da zlostavljanja, razvoda, ljudi su videli da nisu jedni za druge, da ne mogu da funkcionišu zajedno”, kaže sagovornica „Vremena”.

Introvertni postali shvaćeniji

Ono što će vam ljudi koji inače ne vole da provode vreme sa drugima i da dele sopstvena iskustva neretko reći je da im je pandemija pomogla da postanu shvaćeniji.

„Introvertnim ljudima je u redu da budu sa sobom, ali im je sada lakše da ih okolina shvati. Njima je pandemija donelo dobro. Oni mogu i te kako tako da žive, samo je pitanje da li imaju razumevanje ljudi oko sebe”, kaže Perović.

S druge strane, ljudima koji su ekstrovertni, pandemija je bila veliki izazov.

„Ekstroverti su imali veliki izazov da podnesu situaciju da ne mogu da idu u omiljeni kafić, da se viđaju s ljudima. Imam klijente kojima je važno da ne ostanu sami. Dok god su okrenuti ljudima i dok god su u poslu, njima je dobro. Kad ostanu sami, imaju problem, jer imaju iznutra poroblem koji treba da razreše. I njima je pandemija pomogla da zavire u sebe”, kaže Perović.

Prelazak na rad od kuće

Poslovi i rad za mnoge više ne izgledaju kao pre pandemije.

Rad od kuće postao je za mnoge uobičajena pojava, što je pre 2020. godine mnogima bilo nezamislivo.

Danas, u potrazi za poslom, mnogima je prelomni momenat da li mogu da rade od kuće.

Ivan Marković takvu mogućnost iskusio je prvi put upravo marta 2020. i od tada se, kaže, „ne vraća u kancelariju”.

FoNet-VIRUS-PENZIONERI

„Kada sam dobio tu mogućnost, uvideo sam sve prednosti. Mogu da putujem, planiram da uskoro apliciram za vizu na u nekoj evropskoj zemlji, da postanem digitalni nomad. O tome nisam razmišljao ranije i ne znam da li bih da poslovni svet u kom ja radim danas ne izgleda ovako”, govori ovaj programer.

Psihološkinja Perović ukazuje na pozitivne i manje pozitivne aspekte rada od kuće sa strane mentalnog zdravlja.

„Sve je individualno. Od toga neko može da napravi bajku od života, a nekome može da pomogne da se povuče u sebe i svoj svet. Prvo što mi na pamet pada kada pomenemo online rad je da ljudi gube osećaj za bliskost. Vi ste tu s kompjuterom, kad se ne družimo, ne viđamo, gubimo osećaj za bliskost. To može da se primeti u svim generacijama. Lako je poslati stiker srca i smajlija i Sunca, ali hajde da doživimo to. Doživljaj se budi iz kontakta”, kaže Perović.

Veliki je izazov ostvariti bliskost, dodaje.

„Kako naći voljeno biće, partnera, zasnovati porodicu, ako nemamo razvijen društveni život”, zaključuje Perović.