U junu prošle godine usvojene su izmene Zakona o strancima. Izmenama je posle mnogo godina omogućeno da izbeglice koje u Srbiji borave neprekidno duže od tri godine pristupe stalnom nastanjenju.
Ovoj kategoriji stranaca odobreni su blaži uslovi za odobrenje stalnog nastanjenja u Srbiji u poređenju sa drugim strancima što je, uzimajući u obzir njihove specifične okolnosti, značajna pogodnost. Nove odredbe Zakona počele su da se primenjuju 1. februara ove godine.
Istog dana, otpočela je i primena Pravilnika o putnim ispravama za izbeglice. Pravilnik detaljno propisuje veličinu, dizajn, materijal i druge karakteristike dokumenata, popunjavajući prazninu koja je prethodno sprečavala njihovo izdavanje.
Time je konačno omogućeno izbeglicama da dobiju putne isprave, što je pravo koje im je garantovano još od ustanovljavanja sistema azila u Srbiji na papiru, ali nije bilo primenljivo u praksi.
Novine predstavljaju korak napred u tretmanu izbeglica. Dok je stalno nastanjenje korak ka naturalizaciji izbeglica i omogućava im dugoročnu sigurnost, putna isprava za izbeglice neodvojivo je povezana sa ostvarivanjem slobode kretanja.
Na prvi pogled, moglo bi se zaključiti da se novine dopunjuju, podstičući integraciju ovih osoba. Međutim, uzimajući u obzir pravni okvir, ostaje nejasno kako će se ove novine primenjivati u praksi.
S obzirom na to da su stalno nastanjenje i pravo na putnu ispravu regulisani različitim zakonima, postavlja se pitanje: da li dobijanje statusa „stranca sa stalnim nastanjenjem“ implicira gubitak prava izbeglica na putnu ispravu?
Pravni okvir i izazovi u praksi
Pristup stalnom nastanjenju za osobe koje su prinuđene da traže utočište daleko od svojih domovina nosi sa sobom različite pogodnosti. Jedna od glavnih jeste mogućnost naturalizacije, odnosno sticanja državljanstva Republike Srbije.
Time, stalno nastanjenje ne samo da omogućava izbeglicama pravnu stabilnost, već im pruža i priliku da postanu punopravni članovi društva, sa svim pravima i obavezama koje to podrazumeva. Sticanje državljanstva može značiti povoljniji pristup tržištu rada, obrazovanju, zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti.
Sa druge strane, prelazak na stalno nastanjenje za izbeglice može proizvesti i određene prepreke. Naturalizacija, iako je pravo predviđeno za izbeglice, nije garantovana samo ostvarivanjem stalnog boravka.
Postupak sticanja državljanstva je složen i podložan ispunjenju niza dodatnih uslova. Ovaj proces tako može biti dugotrajan, ostavljajući izbeglice u neizvesnosti u pogledu njihove budućnosti.
Osim što ne vodi nužno sticanju državljanstva, prelazak na stalni boravak potencijalno može umanjiti pristup pravima i slobodama garantovanim izbeglicama, uključujući i pravo na putne isprave, a upravo zbog zakona kojim se uređuju boravak stranaca i boravak po osnovu azila.
Prava tražioca azila i priznatih izbeglica nisu istovetna onima koja imaju drugi stranci u Srbiji i regulisana su posebnim zakonom. Uslovi pod kojima stranci mogu ući u Srbiju, kretati se unutar nje, boraviti i biti vraćeni u svoje zemlje regulisani su Zakonom o strancima.
Međutim, on se ne primenjuje na strance koji su podneli zahtev za azil ili koji su u Srbiji stekli izbeglički status i ne prepoznaje boravak odobren na osnovu azila kao zakonit oblik privremenog boravka.
Umesto toga, status, prava i obaveze tražilaca azila i izbeglica uređeni su Zakonom o azilu i privremenoj zaštiti. Ovaj zakon takođe propisuje pravo izbeglica na putne isprave dok izgled i sadržaj putne isprave određuje Ministarstvo unutrašnjih poslova kroz podzakonski akt – nedavno usvojeni Pravilnik.
Sa primenom novih odredbi nije objašnjeno da li će izbeglice koje dobiju stalni boravak sada formalno biti kategorisane kao stranci sa stalnim nastanjenjem.
Pravna praznina vodi riziku da, usled toga što će se na njih primenjivati Zakon o strancima, ove osobe izgube prava propisana Zakonom o azilu i privremenoj zaštiti. Ostaje nejasno da li promena statusa nosi sa sobom i promenu prava i obaveza koja su izbeglicama u Srbiji dostupna.
Između stabilnosti i mobilnosti
Nedostatak usklađenosti između Zakona o azilu i privremenoj zaštiti sa drugim zakonima nije novina i često dovodi do problema u praksi. Štaviše, upravo je odsustvo harmonizacije Zakona o azilu sa drugim zakonima prethodno sprečavalo izbeglice da dobiju stalno nastanjenje.
Ovakva situacija dovodi do paradoksa u kojem izbeglice, tražeći jedan oblik stabilnosti, mogu izgubiti drugi – svoju mobilnost.
Zakon o strancima ne predviđa da se strancima izdaje putna isprava, uz pretpostavku da je to obaveza država iz kojih dolaze ili njihovih ambasada. Ipak, položaj izbeglica specifičan je jer one nisu u mogućnosti da se obrate svojim državama porekla, obzirom na to da su ih u strahu od progona, napustili.
Zbog toga, postoji bojazan da promenom statusa ostaju zarobljeni u Srbiji jer jedini dokument koji im po promeni statusa može biti dostupan jeste lična karta za strance, koja ne može zameniti putnu ispravu zarad putovanja u inostranstvo.
Usled toga, iako nedavne zakonske promene u Srbiji predstavljaju značajan korak napred u pružanju podrške izbeglicama, važno ih je detaljno analizirati i razmotriti, kako bi se osiguralo da se izbeglice ne nađu u nepovoljnijem položaju usled promena za koje se opredele.
Mogućnosti prelaska na stalno nastanjenje i pravo na putne isprave ne bi smeli da se posmatraju kao međusobno isključivi, već kao komplementarni elementi koji podstiču integraciju i pružaju izbeglicama veću pravnu sigurnost i mobilnost.
Potrebno je razviti jasne smernice koje će omogućiti izbeglicama sa stalnim nastanjenjem da zadrže svoje pravo na putne isprave, održavajući tako njihovu mobilnost i pristup pravima koji su ključni za njihovu integraciju i učešće u društvenom životu.
Kako se implementacija ovih promena nastavlja, važno je pratiti kako se prava izbeglica u praksi štite i promovišu, te kako se ove promene odražavaju na njihov svakodnevni život i integraciju u društvo.
*Autorka teksta Anđela Šemić je politikološkinja i viša savetnica u Centru za istraživanje i razvoj društva IDEAS
