Opre Roma: Staro sajmište preti da postane simbol selektivnog sećanja

Ispod Starog savskog mosta, prostor pored Memorijalnog centra Staro sajmište je prekopan, iako su prema brojnim svedočenjima tu ubijani i sahranjivani ljudi za vreme Drugog svetskog rata. Krinka Vidaković Petrov, direktorka Memorijalnog centra odbacila je navode da je na tom prostoru bilo stradanja, navodeći da su svedočenja neprecizna.

Centar za istraživanje i edukaciju o Holokaustu ocenio izjavom koja je na granici negiranja Holokausta.

Zatim je, na nedavno održanom okruglom stolu o kulturi sećanja u Memorijalnom centru Staro sajmište, Milan Koljanin rukovodilac Odeljenja za istraživačke poslove MC „Staro sajmište“ rekao da se „u javnosti pominjalo da se radi na neki način o negiranju Holokausta i tako dalje, što naravno nema osnove. Ovde se u svakom slučaju radi o Romima, ne o Jevrejima“.

Zabrinjavajući izjave

Iz organizacije Opre Roma su ove izjave ocenili kao „zabrinjavajuće“ jer  „umanjuju značaj romskog stradanja, ukazuju na sistemsku praksu subordinacije jednih žrtava genocida u odnosu na druge.“

U pismu koje je potpisao Mensur Haliti, osnivač fondacije Romi za demokratiju, kažu da, „dok su Jevreji ubijani u gasnim kamionima, a Srbi masovno streljani, Romi su često ostajali neimenovani i neobeleženi, prolazeći kroz sistematske egzekucije i završavajući u masovnim grobnicama. Danas se ovaj nejednak tretman njihovog stradanja nastavlja, kao da njihove priče nisu dovoljno vredne da budu ispričane. Umesto univerzalnog priznanja patnje, Staro sajmište preti da postane simbol selektivnog sećanja, gde se narativi jednih naroda pažljivo čuvaju, dok se drugi tiho potiskuju.

Mensur Haliti smatra da izjave Krinke Vidaković Petrov i Milana Koljanina „reflektuju institucionalnu pristrasnost i uspostavljaju hijerarhiju među žrtvama, gde su neka stradanja tretirana kao značajnija od drugih.“

„Zamislimo da neko izjavi da su stradanja Srba u Jasenovcu „neprecizna“ ili sekundarna – takve reči bi, s pravom, izazvale ogorčenje. Zašto bi Romi zaslužili išta manje?“

Diskreditacija romskih žrtava

Haliti pita „ako su jevrejska svedočanstva bila presudna za pravdu i sećanje, zašto bi se romska tretirala s manje poštovanja? Diskreditacija njihovih glasova bila bi osuđena kao revizionizam u bilo kom drugom kontekstu. Romi zaslužuju jednako priznanje jer su njihovi glasovi ključni za očuvanje istine i borbu protiv negiranja genocida.“

Kaže da „sećanje ne sme biti selektivno. Starim sajmištem ne sme dominirati hijerarhija među žrtvama. Umesto toga, potrebno je prepoznati zajednički bol i solidarnost. Romi ne smeju ostati fusnota istorije. Njihova priča mora biti ravnopravan deo kolektivnog narativa, jer samo jednak pristup sećanju može osigurati da se sva stradanja na Starom sajmištu nikada ne zaborave niti ponove.“

Prvi korak je izvinjenje

Haliti i predstavnici romske zajednice zahtevaju javnu odgovornost.

„Prvi i neizostavni korak ka obnovi poverenja u Memorijalnom centru Staro sajmište je javno izvinjenje romskom narodu“, traži se u pismu.

Kaže se da je to „ moralni i društveni imperativ koji osigurava da svi narodi budu jednako priznati u kolektivnom sećanju. Ovo izvinjenje mora biti praćeno jasnim koracima koji će osigurati da romska istorija zauzme ravnopravno mesto u istraživanjima, izložbama i obrazovnim programima Memorijalnog centra. Jednako učešće Roma ključno je za trajnu zaštitu od revizionizma i brisanja njihovih stradanja.“

„Pored izvinjenja, rukovodstvo Memorijalnog centra mora sprovesti reforme koje će osigurati da istraživanja i edukativni sadržaji ravnopravno obuhvataju sva stradanja, uključujući i romska. Ministarstvo kulture treba preispitati dosadašnje postupke centra i osigurati da se zakon o Memorijalnom centru primenjuje dosledno.“

Nacionalni dan sećanja

Predlaže se i „uvođenje Nacionalnog dana sećanja na romske žrtve genocida bio bi snažan simbol institucionalnog priznanja njihove patnje. Uz to, međunarodna podrška, kroz organizacije poput UNESCO-a i EU, mogla bi doprineti očuvanju Starog sajmišta kao evropskog modela sećanja“.

Mensur Haliti ističe da „Romi na Starom sajmištu ne traže privilegije – oni zahtevaju pravdu, priznanje i dostojanstvo. Njihova borba nije izdvojeno pitanje; to je univerzalni test moralne i političke zrelosti Srbije“.

„Staro sajmište, mesto gde su njihove sudbine bile isprepletene, simbolizuje univerzalni bol koji povezuje, a ne razdvaja. Ovo mesto ne sme postati simbol selektivnog sećanja. Umesto toga, ono mora predstavljati univerzalnu solidarnost – prostor gde svaka patnja dobija priznanje, a svaka priča nalazi svoje mesto u kolektivnom sećanju“, poručuje Mensur Haliti u ime Romske zajednice u Srbiji.

Na sajtu Memorijalnog centra Staro sajmište“ piše: „Romske žene i deca su u logoru na Sajmištu bili zatočeni u drugom paviljonu. Oni su u logor dovedeni gotovo bez ikakvih stvari, a uslovi njihovog zatočenja bili su još gori nego u jevrejskom delu logora. Od gladi, bolesti i torture u logoru je život izgubilo između 60 i 100 Roma. Od početka februara 1942. do početka aprila preživeli Romi su pušteni iz logora.“

Zaboravnost Gorana Vesića

Zvaničnici koji zaboravljaju da su u dva beogradska logora i dva prihvatilišta za vreme Drugog svetskog rata stradali i Romi, nisu retke.

Goran Vesić, u vreme dok je bio zamenik gradonačelnika Beograda, u maju 2021. najavio je da će prostor na kome se nalaze Topovske šupe Grad pretvoriti u javni,  i da će na njemu napraviti memorijalni centar.

„Kada krajem godine plan detaljne regulacije (PDR) bude završen i usvojen, i kada taj prostor dobije javnu namenu, Grad će zajedno sa Jevrejskom zajednicom raspisati konkurs za njegovo uređenje i izradu memorijala. Ovde nisu stradali samo Jevreji već i Srbi“, rekao je Vesić.

Kroz logor Topovske šuše prošlo je oko 1500 Roma, svi su streljani. Goran Vesić ih nije ni pomenuo.

Prošle su tri godine od tog njegovog obećanja, a Topovske šupe još uvek  nisu postale najavljeni memorijalni centar, niti se odnos zvaničnika prema Romima promenio.