Sve je manje ljudi u Srbiji koji mogu da reše svoje stambeno pitanje kroz kupoprodaju, a u Beogradu i šire u poslednjih 10 godina nije sagrađena stambena jedinica za socijalno najugroženije, rekao je Danilo Ćurčić iz organizacije Inicijativa A11 na konferenciji povodom predstavljanja godišnjeg izveštaja o ekonomskim i socijalnim pravima, piše Katarina Pantelić za Novu ekonomiju.
Ćurčič kaže da je u Beogradu, ali i celoj Srbiji primetna masovna gradnja, ali da se ne grade stanovi za one kojima su najpotrebniji – ljude bez doma ili socijalno ugrožene porodice.
„Nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu nosioci najviših državnih funkcija su počeli da nude neku vrstu političkog potkupljivanja mladih kroz jeftine stanove koje će moći da kupe. Taj zakon je tek ove godine u primeni i nije obrađen u izveštaju za prethodnu godinu. Međutim on pokazuje situaciju bez strateškog pravca delovanja države u cilju rešavanja stambenih potreba građana. Različitim rešenjima grupe građana se izvlače kao neki srećni dobitnici kojima će biti rešeno stambeno pitanje“, rekao je Ćurčić.
Država, prema njegovim rečima, ovu kategoriju ljudi ne vidi kao problem, odnosno ne vidi da im je takva vrsta pomoći potrebna. S druge strane, za pripadnike službe bezbednosti izgrađeno je, ili tek treba da bude, ukupno 7.000 stanova.
Prema rečima Ćurčića, pripadnici snaga bezbednosti, penzioneri koji su zapravo bili aktivni u snagama bezbednosti i lica koja su postala osobe sa invaliditetom nakon službe (recimo ratni vojni invalidi i slično) su izvučeni kao jedna kategorija kojima je omogućeno pristupanje jeftinom stanovanju.
„Veliki novac iz budžeta je izdvojen za stanogradnju. Veliki broj pripadnika bezbednosnih snaga, koji je mogao da kupi ove stanove, daje stanove za izdavanje, jer nema potrebu da živi u njima. To se vidi kroz oglase i ja mislim da je u Novom Sadu najveći broj takvih stanova. Nedavno je poslednjim izmenama Zakona o posebnim uslovima za realizaciju projekta izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti, zabranjeno davanje ovih tanova u zakup pod pretnjom raskida ugovora i iseljenja samih korisnika. Međutim, iako je ovo pozitivna mera, ne vidimo da se u praksi išta promenilo“, kazao je on.
S druge strane, u beogradskom naselju Kamendin gde se između ostalog nalaze stanovi koji su namenjeni za socijalno stanovanje i izbeglice, stanovnici se susreću sa velikim brojem sudskih postupaka zbog neplaćenih računa za struju, grejanje i slično. Ljudi su, kako je rekao Ćurčić, u svakodnevnom riziku od iseljenja.
Kao poboljšanje u poslednjih godinu dana u pogledu ekonomskih i socijalnih prava, Ćurčić je izdvojio to što nije bilo masovnih iseljenja u neformalnim naseljima.
„Desio se slučaj gde su pripadnici komunalne policije uzeli pravdu u svoje ruke bez ikakve procedure, preko noći. Ispod Mostarske petlje bile su dve romske porodice koje su stanovale, ali pripadnici komunalne policije su ih iselili. Iseljene su tako što im je sve uništeno bez ikakve procedure, van svih propisa“ rekao je on.
Kao još jedan od sistemskih problema, istakao je nepostojanje mehanizama za prinudno stanovanje.
„U Beogradu ali i nigde drugde ne postoji jasna procedura stambenog zbrinjavanja ljudi koji su u takvoj situaciji. Imali smo slučaj u naselju Antena u beogradu kada je sedam baraka izgorelo. U tim barakama su živeli romi koji su se 1999. godine doselili sa Kosova. Nakon dolaska na teren svih službi. osim podrške kroz jednokratnu finansijsku pomoć nisu dobili nikakvu mogućnost stambenog zbrinjavanja“ rekao je on.
Dodao je da jedina praksa koja postoji kada se ovakve situacije dese, da ljudi ostanu bez doma, jeste da zaposleni u centrima za socijalni rad ponude da majka iz porodice od u materinski om sa decom koja su mala, a da ostatak porodice ostane bez doma ili da im se ponudi Prihvatilište za odrasla i stara lica.
„Roditelji po pravilu odbijaju tu ideju, jer to podrazumeva da se članovi porodice odvajaju, da se majke sa malom decom odvoje, a da ostatak članova porodice ostane sa odraslijom decom na ulici ili da ode u Prihvatilište koje nije adekvatna ustanova“ istakao je Ćurčić.
Kako je rekao, u poslednje vreme se ne govori samo o porodicama bez primanja, romima i drugima, kao kategoriji koja je ugrožena i ne može da nađe adekvatan stan, već i porodicama u kojima postoje i primanja, ali koji i pored plate ne mogu da reše svoje stambeno pitanje.
Pozitivni pomaci su ili spori ili sporadični
Zabrinjavajući trend pogoršavanja u oblasti socijalne zaštite i prepreke u pristupu socijalnim davanjima su sve brojnije i apsurdnije a pozitivni pomaci su ili spori ili sporadični. Pozitivna promena je što se nastavilo u pripremi strateškog dokuemnta koji se tiče donošenmja Strategije socijalne zaštite, smatra Milijana Trifković iz Inicijative A11.
Iako je pozitivno to što se nastavilo u pripremi strateškog dokumenta koji se tiče Strategije socijalne zaštite, malo je prava koja su se poštovala u pogledu socijalnih i ekonomskih prava Srbiji.
U toku 2024. godine se nastavila nezakonita praksa da se korisnicima koji, u najčešće letnjim periodima, obavljaju sezonske poslove umanjuje novčana socijalna pomoć iako to nije u skladu sa zakonom.
Pored toga, kako je navela Milijana Trifković iz Inicijative A11, u toku 2024. godine, desilo se i da je Ustavni sud presudio da je bilo diskriminatorno to što su se trudnicama koje su bile sprečene da rade zbog održavanja visokorizične trudnoće, na nepovoljniji način obračunavale naknade za rad.
„Iznos novčane socijalne pomoći i dalje je neadekvatan i on ne može da obezbedi egzistencijalni minimum. Od 1. aprila ove godine novčana socijalna pomoć iznosi 12.181 dinar- to je nominalni iznos novčane socijalne pomoći za pojedinca. Potrošačka korpa prešla je 54.000 dinara, što ukazuje na drastičan jaz između socijalne pomoći i sredstava koja su pojedincima i porodicama zaista potrebna da bi mogli da prežive“, rekla je Trifković.
Ni primena Zakona o socijalnoj karti nije bila tako uspešna prošle godine, pokazuje izveštaj.
Naime, slučajevi pokazuju da do gubitaka socijalne pomoći dolazi često zbog grešaka u sistemu i umanjenja ili odlaganja socijalne pomoći.
„Na primer, jedna od porodica je ostala bez socijalne pomoći jer je njihova socijalna karta pokazala da oni imaju čak tri automobila. Stvarnost je takva da oni nemaju te automobile, jer nisu ni registrovani već 10 godina i završili su na otpadu“, navela je primer Trifković.
Kako je kazala, do danas je čak 60.000 porodica ostalo bez ovakve vrste pomoći zbog sistema socijalne karte.
„Od 2022. godine do 2024. godine, uloženo je preko 656 miliona dinara u softver za sociijalne radnike SOZIS, za koji socijalni radnici kažu da im je otežao rad. U softver Zdravitas je uloženo oko 40 miliona dinara. Socijalni radnici se suočavaju sa nedostatkom osnovnih sredstava za rad kao što su toneri, papiri i tako dalje. To je poražavajuće ali jasno ilustruje sliku pogrešnog nemara i postavljanja prioriteta. Nema volje da se reše nagomilani problemi u sistemu socijane zaštite“, reka je ona.
U 2024. nije usvojeno nijedno zakonsko rešenje
U 2024. godini je usvojeno nijedno zakonsko rešenje koje bi unapredilo radna prava, a gotovo svi dosadašnji problemi u radnom zakonodavstvu izašli su na videlo, ocenila je Milica Marinković iz Inicijative A11.
Kako je naglasila, potreba izmena zakona o radu i štrajku je velika, kao i da se svake godine ukazuje na njegovu neusaglašenost sa međunarodnim standardima.
„Prema postojećem Zakonu o štrajku iz 1996. godine, mnogi oblici štrajka su usled restriktivnih uslova obesmišljeni, a neki su potpuno onemogućeni. Osim toga, nije moguće ni sprovesti generalni štrajk. Svesni smo gde su sistemske stvari koče napredak i pristup radnim pravima. Zakon o štrajku je loše zakonsko rešenje jer više ograničava pravo na štrajk nego što ga odobrava. To se moglo videti kroz štrajk prosvetara“, rekla je ona.
Na takozvanim prekarnim poslovima angažovane su višestruko ugrožene grupe, podseća Marinković.
Položaj prekarnih radnika i radnica je ocenila kao poražavajuć.
Naime, radnici i radnice na privremenim i povremenim poslovima, na određeno vreme, po ugovoru o delu ili na projektima, platformski radnici, sezonski radnici i radnice u poljoprivredi, u trgovinskim i uslužnim delatnostima, u građevinarstvu, radnici i radnice u neformalnoj ekonomiji nemaju efikasne mehanizme zaštite na radu.
„Ovo se najbolje vidi na primeru sezonskih radnika. Naime, važeći Zakon o sezonskom radu i dalje predviđa mogućnost sklapanja usmenih ugovora između poslodavaca i radnika, što je izuzetno rizično i mimo svake logične namere zaštite radnika, zbog čega je Inicijativa A 11 i proteklu godinu provela zagovarajući da se ovaj zakon promeni“, rekla je ona.
Marinković se osvrnula i da je država poslednjih godina najviše uložila na program „Moja prva plata“ koji zapravo i ne promoviše zapošljavanje. Dodala je da ovaj program ne dovodi do veće konkurentnosti na tržištu rada, kao i da plata koja se daje „zapravo nije plata“.
Naglasila je da u budućnosti treba uključiti radnike u procese donošenja odluka.
Izvor: Nova ekonomija
