„Toto ne boj se, oluja je prošla“.
I trideset godina kasnije sećam se ove rečenice iz „Čarobnjaka iz Oza” koju sam izgovorila u pozorištu u Rumi. Ta varoš je bila prva stanica na izbegličkom putu moje porodice nakon što je u „Oluji” morala da napusti Krajinu.
Prvih godina provedenih u Rumi, nije mi bilo lako. Deca u školi umela su da budu veoma okrutna – više puta su me nazvali izbeglicom koja nema ništa. Bila sam mala i bilo me je sramota.
Vlastita istina
„Oluja” se danas obeležava i kao progon i kao oslobođenje, dan za tugu i dan za slavlje. Sada kad više nisam ona mala Maja u Rumi koja nema ništa, znam vrednost vlastite istine.
A moja istina je da je rat promenio budućnost koju bih imala da sam ostala u svom gradu, u Petrinji. Roditelji su mi izgubili dom i život kakav su živeli u zemlji u kojoj su rođeni, a ja svoju sobu. Kao dete bila sam tužna.
Moja istina je da moja porodica nije želela rat. Nikad nikog nisam mrzela – roditelji su me tako vaspitali. Tata mi je sa Banije, a mama iz Korduna.
Osobe iz budućnosti
Nakon Rume porodica mi se preselila u Novi Sad. Tamo sam postala diplomirana novinarka prve generacije studenata Žurnalistike na Filozofskom fakultetu i stekla doživotne prijatelje. Mada „dođoška“, tako se nikad nisam osetila. Bila sam osoba, a ne broj indeksa – Maja umesto prognanog lica.
Sa dvadeset i jednom godinom počela sam da radim na televiziji i tako je ostalo do dana današnjeg. Živim u Beogradu i posle četvrt veka podstanarskog života, ponovo imam svoju sobu.
Zahvaljujući televiziji, upoznala sam brojne ljude iz Beograda, Zagreba i Sarajeva. Zajednička okupljanja i proslave godišnjica kompanije dovele su u moj život osobe iz budućnosti koje nije bilo – prijatelje iz Zagreba.
Devojčica sa „druge strane”
Tako sam stekla prijateljicu koja je rodom iz Dalmacije. Ne znam koliko smo noći tokom svih ovih godina prepričavale svaka svoju priču o „Oluji“. Njihov završetak uvek je bio isti. Obe smo bile tužne devojčice. Kao i ja i ona je plakala jer nije u svojoj sobi. Jedina razlika je u tome što se ona vratila u svoju sobu, a ja nisam.
Odrastale smo na istim pričama i filmovima. Pre rata, svakog dana smo gledale seriju „Devojčica iz budućnosti” – kada stavi rajf na glavu, junakinja je mogla da podiže i pomera predmete. Obe smo zbog te serije rizikovale da zakasnimo u školu.
Upoznala me je kao prvu devojčicu sa „druge strane” koja je otišla pre tri decenije. Družimo se već deset godina, jer nam je rat oduzeo dvadeset. Iako ne možemo da podižemo predmete kada stavimo rajf, možemo da budemo „Devojčice iz budućnosti“.
Oluja je prošla.
Veliki letnji popust na „Vreme“! Samo kliknite ovde, odaberite pretplatu i podržite redakciju u nezavisnom radu.
