Memorijalni centar ili samo „kutak“: „Ribnikar“ je i stratište i škola

Deo roditelja dece iz „Ribnikara“, među kojima su i roditelji dece ubijene 3. maja, u subotu u podne opet protestuju. Na skupu ispred škole zahtevaju „pravdu“ za žrtve i „bezbednost dece u svim školama“.

Kako „Vreme“ saznaje, daleko od očiju javnosti se lome koplja i o memorijalnom centru posvećenom žrtvama u „Ribnikaru“.

Svi roditelji smatraju da je memorijalni centar potreban, ali deo njih bi da se škola sruši, drugi da memorijalni centar bude u zatvorenom delu škole u kojem se desila pucnjava, a treći da sećanju bude posvećena samo učionica u kojoj je ubijeno najviše žrtava.

„Većina roditelja škole i svakako većina zaposlenih i roditelja okupljenih u Savetu roditelja, uz nekolicinu časnih izuzetaka, zalaže se ne za memorijalni centar, nego za memorijalni kutak“, tvrdi Žarko Cvejić, roditelj devojčice iz „Ribnikara“ koja nije povređena u pucnjavi.

Cvejić spada u malobrojniju grupu roditelja, koja je tražila da se nastava prekine odmah posle 3. maja kao i da se „Ribnikar“ napusti kao škola, barem do „temeljne rekonstrukcije“.

Šta je rešenje „dostojno žrtava“?

On za „Vreme“ kaže da i novo rukovodstvo škole i većina nastavnika insistiraju da se za „memorijalni centar“ odredi samo kabinet istorije u kojem je najviše dece stradalo i eventualno deo hodnika, što je Savet roditelja i predložio Vladi Srbije još letos.

„Aktivno rade na povratku nastave na prvi i drugi sprat u delu škole u zgradi u Kralja Milutina 10. Kao da se u prizemlju ništa strašno nije dogodilo“, kritikuje Cvejić.

„Manjina, u koju pak spada većina roditelja ubijene dece, i mi koji ih podržavamo, tražimo najmanje memorijalizaciju čitavog prostora stradanja, od podruma do neba, i njegovo fizičko odvajanje od ostatka zgrade i parcele, kakva god namena tamo bila kasnije“, nastavlja Cvejić.

„Zato što je to jedino rešenje dostojno žrtava, ali i dece koja bi eventualno u budućnosti pohađala nastavu u drugom delu škole“, dodaje on. Samo tako, kaže on, druga deca ne bi pohađala školu na „stratištu“ i „zauvek bila time obeležena kao što su obeležena naša preživela deca“.

Drugi protest sličnim povodom

Roditelji žrtava su iz ovog razloga protestovali i krajem novembra. Dan kasnije je resorna ministarka Slavica Đukić Dejanović o memorijalnom centru rekla:

„Ne samo da ima izgleda da će biti izgrađen, već je to opredeljenje, ali idejno i kako će tačno izgledati taj memorijalni centar, to će odlučivati roditelji sa stručnjacima odnosno sa onima koji su najkompetentniji da se svima u svetu pošalje poruka da se takav užas više nikada i nigde ne dogodi.“

No, šta znači da će „odlučivati roditelji sa stručnjacima“? Do danas je jasno da među roditeljima dece iz „Ribnikara“ nema konsenzusa jer nisu svi u istoj situaciji.

Tako se predsednik Saveta roditelja škole Igor Đorđević protivi tome da se cela škola pretvara u memorijalni centar ili ruši, ali podržava da memorijalni deo bude sagrađen.

„Savet roditelja neće odlučivati kako će izgledati memorijalni deo. Biće izgrađen isključivo po ideji roditelja nastradale dece uz pomoć stručnjaka iz raznih oblasti“, rekao je Đorđević nedavno za „Informer“.

Podele među roditeljima

Podele među roditeljima nastale su neposredno nakon zločina. Roditelji tristotinak učenika su školu videli kao stratište gde nisu više želeli da šalju decu. Takođe su tražili da se školska godina okonča odmah.

Druga, brojnija grupa roditelja, govorila je da njihova deca i dalje imaju potrebu da budu u toj školi, da tamo rastu i uče i budu zajedno. Oni su se protivili prevremenom završetku prošle školske godine.

Na kraju je presekao predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je odlučio da se školska godina prekine šestog juna.

„Nisu ti ljudi u sukobu jedni s drugima jer se ne podnose. Neko ih je doveo u situaciju da odluka jedne ili druge grupe bude obavezujuća za sve. A oni imaju različite potrebe“, rekao je tada za „Vreme“ Dejan Ilić, autor Školegijuma.

„Tako je jedno vreme većina bila merodavna da se ide u školu, a sad je manjina merodavna pa se na osnovu nje svima kaže da deca ne idu u školu. Budala ih je dovela u situaciju da se mrze, budala ih je podelila“, zaključio je Ilić.

Te podele očigledno traju do danas.

Čekati deset godina?

Ministarka Đukić-Dejanović je slamku spasa našla u primeru Norveške. Rekla je da se tamo, posle strašnog masakra na ostrvu Utoja iz 2011. godine, deceniju čekalo sa memorijalnim centrom.

Samo, na tom ostrvu niko ne mora da bude. A „Ribnikar“ je škola u centru grada koju deca još uvek pohađaju.

Naši izvori kažu da je sa Vladom i Ministarstvom prosvete dogovoreno da se obrazuje međunarodni stručni tim koji bi, u dogovoru sa roditeljima ubijene dece, predložio rešenje. Ali – dalje od toga nije se odmaklo.

N.R./Cins/Vreme/Beta

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com