Mapa straha: Svedočenja žena o seksualnom nasilju u Beogradu

„Imam pet godina i igram se sa drugaricama u pesku. Čika na klupi nešto vadi iz šorca…Imam 13 godina, idem u poštu. Čovek me zaustavlja: ‘Devojčice, jesi li ikad videla ovako dobar k**ac?’”

Iskustvo ove žene, sada 48-ogodišnjakinje, nije izuzetak. Seksualno nasilje u javnom prostoru često doživljavaju žene, devojke i devojčice, ali o tome nerado govore.

Izjava ove žene našla se među 70 koje je u anonimnoj anketi prikupila grupa „Sestre, drugarice”, neformalna grupa okupljena oko ideje da bezbednost žena u javnom prostoru ne sme da bude privilegija, već osnovno ljudsko pravo. Kreirali su zato digitalnu mapu seksualnog nasilja u Beogradu.

Ideja da kreiraju ovakvu mapu seksualnog nasilja proistekla je iz njihovih ličnih iskustava, jer je većina njih rođena ili je odrasla u manjim sredinama, a „Beograd je uvek bio viđen kao grad slobode, kao mesto u kome možemo da budemo ono što jesmo, da se otrgnemo patrijarhatu i da živimo bez straha”.

„Kada smo bile male, mislile smo da je to najslobodniji grad za žene u Srbiji, ali kako smo odrastale, stvarnost nas je sve brže i brže razuveravala. Bez obzira na to odakle dolazimo, koliko imamo godina, kako izgledamo, koja nam je seksualnost, da li nosimo suknju ili trenerku, sve nas je spajao isti osećaj: strah od povratka kući po mraku. Taj strah je postao svakodnevni deo naših života, a javni prostori, iako su nominalno namenjeni svima, nisu namenjeni i ženama, jer za nas oni nisu bezbedni”, kažu iz grupe „Sestre, drugarice” za „Vreme”.

Sistemski problem i tišina

O doživljenom iskustvu seksualnog uznemiravanja žene retko progovaraju, a ono je svakodnevno prisutno svuda – na ulicama, u blokovima, u dečjem parku, pored bolnice, na putu do pošte, u Maksiju, u klubovima, u gradskom saobraćaju.

„To nam pokazuje da žene nigde, pa ni u sopstvenoj zgradi, nisu bezbedne”, kažu iz grupe „Sestre, drugarice”.

O seksualnom nasilju se, dodaju, govori tiho, šapatom, sa zadrškom, često uz podsmeh, sumnju ili minimizaciju.

„Tema seksualnog nasilja nije nevidljiva – ona je potisnuta. Skrajnuta. Prikrivena iza narativa o preosetljivosti, preuveličavanju, iza uputstava ženama kako da se ponašaju da ga izbegnu, umesto jasne osude onih koji ga čine. Govorimo o njemu tek kada više ne može da se zataška – kada telo postane vest, kada trauma postane spektakl. A i tada, govorimo bez stvarne namere da slušamo, da verujemo, da menjamo.”

Foto: FoNet/Beoinfo

Šta pokazuje mapa?

Zeleni venac i okolina, novobeogradski blokovi, deo oko Arene, Ušća, Fakulteta dramskih umetnosti, Mostarska petlja, Autokomanda – delovi su grada u kojima je najveći broj ispitanica, učesnica ankete, doživeo neki oblik seksualnog nasilja.

Članice grupe „Sestre, drugarice” u mnogim razgovorima sa drugim ženama shvatile su da u pitanju nije lični osećaj, nego sistemski problem.

„Mapa jasno pokazuje da seksualno nasilje u javnosti nije niz izolovanih slučajeva, već sistemski problem i da se dešava svuda: i u mračnom podzemnom prolazu, ali i u dečjem parku. Njeno postojanje je važno za nas lično, jer znamo da nismo krive za ono što se desilo, ali i politički, jer čini vidljivim ono što se uporno potiskuje i pokazuje da žene nisu bezbedne ni tamo gde bi trebalo da budu najbezbednije – u javnom prostoru.”

Zašto žene ćute?

„Nasilje koje doživljavamo na ulicama, u prevozu, u parkovima, prečesto ostaje neizgovoreno, ili se izgovara šapatom. I kada govorimo o njemu, govorimo sa stidom, kao da je sramota naša, zbog onog što nam se desilo, a ne nasilnikova, zbog onog što je učinio. Zato smo odlučile da sve te priče, i naše i tuđe, pretočimo u mapu”, dodaju „Sestre, drugarice”.

Tako su, kažu, želele da prekinu tišinu i stvore prostor za kolektivno svedočenje o traumi.

U anketi je učestvovalo 70 ispitanica – možda deluje kao mali broj, ali dovoljan da se ukaže na društveni problem.

Cilj im, kažu, nije bio samo da dokumentuju mesta na kojima se nasilje dešava, već da vizualizuju svakodnevne prostorne obrasce straha i nebezbednosti koji oblikuju živote žena.

Jer, „svaka tačka na mapi je i protest i sećanje i otpor. Dok god traje ćutanje, traje i nasilje. A mi biramo da govorimo – jer znamo da je glas žene prva pukotina u zidu koji pokušava da je ućutka”.

Mapa koju su kreirale je digitalno svedočanstvo, ali i alat otpora – ona pokazuje koliko je važno da se ženama veruje, da se njihova iskustva uvažavaju i da javni prostori budu planirani s obzirom na potrebe svih koji ih koriste.

„Pravo na grad podrazumeva pravo da se njime krećemo bez straha”, kažu „Sestre, drugarice”.

Prisutno svuda osim u javnom diskursu

Seksualno nasilje je prisutno svuda – osim tamo gde bi trebalo da bude najglasnije: u javnom diskursu.

„O njemu se govori tiho, šapatom, sa zadrškom, često uz podsmeh, sumnju ili minimizaciju. A ćutanje nije neutralno. Ćutanje je saučesništvo”, kažu „Sestre, drugarice”.

Nastaviće sa prikupljanjem svedočanstava, ali će i mapirati obrasce i pokušati da razgovaraju sa stručnjacima iz oblasti urbanizma, bezbednosti i socijalnog rada, kako bi podstakle nadležne da se ozbiljno bave ovom temom.

„Transparentnost i dostupnost informacija u ovom obliku mogu biti korisni za institucije koje se bave planiranjem urbanih politika, bezbednošću i javnim zdravljem. Verujemo da se seksualno nasilje i uznemiravanje mogu suštinski suzbijati samo sistemskom edukacijom, prevencijom, sankcionisanjem i solidarnošću. To podrazumeva kontinuiran rad sa mladima, pravovremenu institucionalnu reakciju i društvenu osudu nasilja. Dok se to ne desi, građanska akcija i međusobna podrška ostaju naši najvažniji alati”, zaključuju „Sestre, drugarice”.

Šta je seksualno nasilje?

Seksualno nasilje je bilo koji oblik seksualnog ponašanja nad osobom bez njenog pristanka. Pidrazumeva prisilu, ucenu, manipulaciju ili upotrebu sile s ciljem ostvarivanja seksualnog čina ili ponašanja koje osoba ne želi.

Oblici seksualnog nasilja su silovanje, nepoželjni komentari, dodiri, gestovi ili poruke seksualne prirode, bilo kakav fizički kontakt koji ima seksualnu konotaciju, a osoba se s tim nije složila, iskorišćavanje osobe za seksualne radnje radi dobiti, ucene, trgovine ljudima, prisiljavanje na gledanje pornografije ili izvođenje seksualnih radnji pred drugima, slanje eksplicitnih poruka, deljenje intimnih fotografija bez pristanka.

Ključna stvar kod seksualnog nasilja je nedostatak slobodnog i jasnog pristanka.

Šta govori statistika?

Oko pet odsto žena u Srbiji – njih 170.000 – preživelo je seksualno nasilje posle svoje 15. godine, pokazalo je istraživanje OEBS-a iz 2019. godine.

Tri godine kasnije, 9,2 odsto ispitanica koje su učestvovale u istraživanju organizacije Femplatz reklo je da je doživelo silovanje ili pokušaj silovanja u javnom prostoru.