U Beogradu postoji desetak tržnih centara u kojima su uglavnom radnje brze mode, a novi tržni centri sa takvom ponudom se konstantno otvaraju.
Brza moda je koncept koji su pokrenuli street brendovi, a danas po tom sistemu funkcioniše maltene čitava modna industrija. U pitanju je jeftina i masovna proizvodnja koja prouzrokuje velike količine zagađenja, upotrebu nekvalitetnih materijala koji su u hemijskom smislu derivati nafte, kao i završnu hemijsku obradu u smislu bojenja ili perforacija.
Termin se prvi put pojavio 1996. godine, kada je brend Zara otvorio radnju u Njujorku. Skovali su ga novinari The New York Times-a kako bi opisali do tada nečuvenu stvar, a to je da se kolekcija ovog brenda proizvela za samo dve nedelje.
Dunja Jovanović, osnivačica F.fm platforme koja se bavi komunikacijom tema zaštite životne sredine, priča za „Vreme“ da se ova pojava prepoznaje kada uočimo da se kolekcije u radnjama brzo smenjuju.
„Brendovi brze mode danas proizvode oko 52 ’mikrosezone’ tj. mikrokolekcije godišnje. To znači najmanje jedna nova kolekcija svake nedelje. Na ovaj način stimuliše se ishitrena kupovina, jer se kod potrošača stvara tenzija da ukoliko odmah ne kupe određeni komad – za samo nekoliko dana on više neće biti dostupan“.
Podaci i statistike govore da ljudi danas kupuju i više nego što im je potrebno, i to baš u brendiranim radnjama, željno iščekujući „crni petak“ – marketinški trik u kome nas brendovi “nagrađuju” velikim popustima nakon što su realne cene podigli u mesecima koji su prethodili.
Na globalnom nivou, prema podacima britanske agencije Eco Age, potrošnja brze mode se u poslednjih 20 godina povećala za 400 odsto.
„Iako isprva može delovati da je na našem području drugačije zbog niže kupovne moći, podaci govore da je u Srbiju samo 2019. godine uvezeno 19 miliona tona tekstila, od čega je 90 odsto odeća lanaca brze mode“, priča Jovanović.
Pored hiperprodukcije, brza moda se može prepoznati i po niskom kvalitetu odeće. Kako bi smanjili troškove, brendovi koriste manje kvalitetne materijale.
„Danas se 60 odsto garderobe proizvodi od poliestera, materijala koji se dobija od nafte kome je potrebno preko 300 godina da se razgradi kada završi na deponiji“, objašnjava Jovanović.
Treći razlog je zagađenje. Odeća koja se ne proda šalje se na tekstilne deponije u Aziji, Africi ili Istočnoj Evropi.
„Usled globalnog transporta, velike su emisije ugljendioksida, a modna industrija je odgovorna i za čak 20 odsto industrijskog zagađenja globalnih voda“, dodaje.
Problem tekstilnog otpada
Tekstilna industrija spada u prvih pet najvećih zagađivača životne sredine. Čitavih 10 odsto klimatskih promena uzrokovala je upravo moda, odnosno naša potreba da uvek posedujemo novu odeću.
Dizajnerka i osnivačica prve koncept radnje održive mode Biro354c koja radi redizajn second hand stvari Ana Trošić Trajković kaže da se za proizvodnju jedne majice potroši 2.700 litara vode, dok je za farmerke potrebno čak 10.000 litara.
„Ovde ne govorimo o vodi koja se potroši ili zagadi kasnije, tokom životnog veka tekstilnog proizvoda, već samo za njegov nastanak“, naglašava Trošić Trajković.
Srbija, kaže, godišnje uvozi 80.000 tona odeće, a od te količine 60 odsto završi na deponiji odbačeno.
„Nažalost, mi još uvek nemamo dovoljno razvijenu svest o tome. Tekstil kao sirovinu možemo u nedogled koristiti u cirkularnoj proizvodnji i dizajnu, sve dok ne dođe u kontakt sa drugim komunalnim otpadom“.
Srbija: Zemlja Trećeg sveta u modnoj industriji
Uslovi rada u tekstilnoj industriji su zabrinjavajući, objašnjavaju sagovornice „Vremena“. Plate su minimalne, radnice i radnici rade u tri smene i prekovremeno, svakodnevno su izloženi psihičkom maltretiranju, radni prostor je nehuman.
To se pretežno dešava u zemljama Trećeg sveta, gde ne postoje politički uslovi za razvoj sindikata koji bi se starali o radnicima i njihovim pravima. Ne postoje ni starosne granice za rad, tako da pretežno žene i deca šiju našu odeću za honorare od oko 40 dolara mesečno sa jednim slobodnim danom u nedelji.
Jovanović kaže da je tokom istraživanja tekstilnih fabrika u stranom vlasništvu, a koje imaju svoje pogone u Srbiji, sa svojom ekipom došla do saznanja da je u jednoj od tekstilnih fabrika u stranom vlasništvu, Geox, zaposlenima bilo sugerisano da nose pelene kako ne bi išli u toalet.
„Na osnovu istraživanja međunarodne organizacije Clean Clothes Campaign, uvideli smo da to nije izuzetak, već da je situacija slična u brojnim stranim fabrikama u Srbiji. Ta praksa je sve zastupljenija imajući u vidu da su veliki lanci brze mode počeli u sve većoj meri da prebacuju proizvodnju u zemlje Istočne Evrope, prvenstveno zbog nižih troškova transporta i niske cene rada“.
Bilo je, dodaje, i slučajeva da u halama gde se organizuje proizvodnja leti nema klime, a zimi ne postoji grejanje..
Biti u trendu znači biti izmanipulisan
„Hiperkonzumerizam nije nastao preko noći. To je posledica toga što mi jesmo, kao vrsta, a jesmo – ignorantni prema prirodi, isključivi u svojim potrebama, netolerantni prema drugim živim bićima i izuzetno sebični prema budućim generacijama u tome kakvu ’kuću’ za sobom ostavljamo“, objašnjava Trošić Trajković.
Društvene mreže, kao kanal reklama, u velikoj meri potpomažu ovaj fenomen, ističe Jovanović.
„Reklame na mrežama ne obeležavaju transparentno, iako je po zakonu to obavezno, pa ljudi ni ne znaju da su videli reklamu već misle da je u pitanju iskrena preporuka influensera, što je obmanjujuće. Trendovi se brzo smenjuju, a svima nama poručuju da ako nismo u trendu nismo ni društveno relevantni – tako da tu relevantnost moramo da kupujemo, konstantno“.
Osim toga, dodaje, garderoba se više ne posmatra emotivno, već je šoping postao jedna usputna, zabavna aktivnost, pa se tako odeća odbacuje samo posle jednog nošenja – nekad ne bude uopšte nošena.
„Ako bismo, na primer, globalno nosili komad 30 dana, smanjili bismo emisiju ugljen dioksida koji modna industrija proizvodi za 10 odsto“, naglašava Jovanović.
Pokret spore mode
Kao pokret suprotstavljen brzoj modi, nekoliko godina kasnije, pojavila se spora ili održiva moda. Ovaj odgovor podrazumeva sve aktivnosti koje za cilj imaju da tekstilnu industriju vrate na ekološki i etički put.
„Pokret spore mode pored sporije proizvodnje, poručuje nam da usporimo i kupujemo na svoj način jer ćemo jedino tako postepeno upoznavati sebe i shvatiti šta se nama sviđa, a ne šta nam brendovi, magazini reklame i influenseri poručuju da bi trebalo da nam se sviđa“, objašnjava Jovanović.
Ovaj način života i poslovanja se, objašnjava, temelji na solidarnosti i neprekidnoj edukaciji.
„U praksi, to znači da dizajner ili brend od samog starta mora da promisli, koje je poreklo materijala, kako se nabavljaju, sa kojim se ekonomskim i radnim uslovima suočavaju radnice radnici koji šiju odeću, kako se upravlja otpadom, kako se proizvodi prevoze do kupaca, kako se pakuju i da li su namenjeni za kratku ili dužu upotrebu, da li je materijal reciklabilan i da li sam brend nudi opciju reciklaže“.
Kupci bi, kaže, trebalo da razmisle kako kupuju odeću, kako je čuvaju, kako i gde je bacaju?
„Kada kupujemo novu odeću, trebalo bi da biramo prirodne materijale – pamuk, lan, svilu, vunu… koji se razgrađuju brzo, i ne predstavljaju toliku opasnost po prirodno okruženje kao veštački materijali, pored toga – bolji su i po našu kožu jer joj omogućavaju da ’diše’“.
Trošić Trajković zaključuje da odgovornost nije toliko na proizvođačima i brendovima brze mode koliko na samim kupcima.
„Potrebno je da kupujemo kada nam treba, ono što nam treba, od organskih materijala i od lokalnih proizvođača jer njihovi proizvodi ne preleću pola planete do kupaca, emitujući pritom enormne količine CO2 u atmosferu, da kupljeno čuvamo, održavamo, prepravljamo i popravljamo, da biramo vintage i second hand, da razmenjujemo odeću sa drugaricama, poklanjamo ili doniramo iznošeno“.
