„Samo neka se gradi” je moto koji se duboko ukorenio u svaku poru srpskog društva – od politike do religije.
Dok vladajuća partija ubrzano radi na urbanizaciji, izgradnji stadiona, seljenju srži Beograda u Beograd na vodi, iz Srpske pravoslavne crkve stiže poruka da Beogradu fale hramovi i crkve. Barem još njih sto, ako ćemo precizno.
„Po nekim uzusima, da upotrebim ono što su danas nama merila i uzusi u mnogim sferama našeg života, po uzusima evropskim, jer to su merila po kojima mnoge stvari danas merimo, da li treba ili ne treba to je stvar procene i izbor, ali po tim uzusima u Beogradu je potrebno još najmanje stotinu hramova“, rekao je patrijarh Porfirije, a prenela SPC u saopštenju.
Po kojim to uzusima tačno i šta oni podrazumevaju, poglavar SPC nije pojasnio.
Patrijarh je tokom liturgije u crkvi Svetog Jovana Vladimira u beogradskom naselju Medaković, gde je osveštao nova zvona, kazao da ga „istinski duša boli“, kada vidi da su se neki ljudi pobunili u nekim delovima grada gde je postojala inicijativa da se zida novi hram, što je dovelo do obustave inicijative.
„A ja sam siguran da ogromna ogromna većina ljudi koja živi na tim prostorima, kao i na svakim drugim, oseća potrebu za hramom. Naravno da imamo potrebu i za svim ostalim, pre svega za školama, bolnicama, ambulantama, vrtićima“, kazao je Porfirije.
Đenović: Pitanje broja crkava je veoma složeno
Verski analitičar Draško Đenović ikaže da je pitanje broja crkava i hramova na određenoj teritoriji veoma složeno.
„Postoje neki standardi koliko bi vernika trebalo da ima po jedna parohija. Kada čujemo da je potrebna izgradnja još sto hramova i crkvi, moramo razumeti da neće svi oni biti veličine Hrama svetog Save, već bi bile izgrađene i male crkve, poput kapela”, objašnjava Đenović.
Situaciju dodatno komplikuje i to što se na teritoriji Beograda nalaze i brojna sela i prigradska naselja, u kojima bi se takođe gradilo.
„Ne mogu da procenim da li je izjava patrijarha preuveličavanje ili ne. Beograd nema vojnu kapelu, a bilo bi sasvim normalno da je ima i nekada je vojna kapela i postojala”, kaže.
Dodaje da nijedna pravoslavna crkva u Beogradu ne služi liturgiju na stranom jeziku, iako u Beogradu ima stranaca pravoslavne veroispovesti koji ne razumeju srpski, a ni crkvenoslovenski.
„Za njih, ne postoji mesto na kojem mogu da slušaju liturgiju”, kaže Đenović.
Sloboda, a ne izgradnja
Teolog Vukašin Milićević je stava da izgradnja tolikog broja verskih objekata Beograđanima nije neophodna, te da su za propovedanje religije značajnije neke druge stvari, a ne puka gradnja hramova.
„Mislim da nam ne treba toliko novih hramova. Tu se uvodi još jedan kriterijum: koliko je stvarnih, a koliko tradicionalnih vernika na našim prostorima? Iz odgovora na to pitanje možemo videti da li se gradnja potencira zato što su to stvarne potrebe vernika ili zbog propovedanja religije?”, kaže Milićević.
Kako bi se zaista dokazalo da su nove crkve i hramovi neophodni, kaže Milićević, potrebno je da crkve tokom liturgija budu prepune, a to u Beogradu nije slučaj.
„To što je patrijarh imao na umu može da se ostvari na drugi način. Za širenje vere, nije neophodno više objekata, nego više ljudi koji imaju potpunu slobodu da govore i propovedaju. Srpska pravoslavna crkva, ipak, te slobode trenutno ne pruža”,smatra Milićević.
Koliko ima vernika, a koliko crkava?
U jednom svom radu Milićević pruža precizne brojke i procente o tome koliko pravoslavnih vernika ima na teritoriji beograda, ali i koliko od njih redovno odlazi u crkvu.
„Na teritoriji Beograda, prema popisu iz 2011. godine, živi oko 1.475.000 pravoslavnih vernika. U jurisdikciji pet eparhija koje se nalaze na teritoriji Beograda, nalazi se oko 190 parohijskih i manastirskih hramova. Ipak, svake nedelje, liturgijama prisustvuje oko 3,86 odsto pravoslavnih stanovnka grada”, navodi se u istraživanju.
I taj procenat važi ukoliko na liturgiji bude oko 300 ljudi, što je veoma retko dostižna cifra za većinu crkava.
Nekada, na liturgijama bude i do 50 ljudi, što je svega 0,64 odsto pravoslavnih stanovnika Beograda.
