Ukoliko niste vozač, verovatno ste osuđeni na autobus. Od Beograda do Kosovske Mitrovice vožnja traje više od šest sati. Kako izgleda putovanje?
Pola šest ujutru, a na Beogradskoj autobuskoj stanici je već gužva. Nekoliko ljudi čeka da kupi karte, nekoliko spava na stolicama, ostali sede i čekaju svoj prevoz. Prilazim šalteru i kupujem povratnu kartu do Kosovske Mitrovice koja košta oko 2.750 dinara bez popusta za studente, a sa popustom je nešto više od 2.500.
Dok odlazim na peron jedino o čemu razmišljam je da vozač ne pusti odmah Barbaru Bobak CLUB MIX jer je šest ujutru. Ulazim u autobus i shvatam – badava sam se nadala. Sa radija se čuje: „Lažeš je noćas kao mene nekad…“.
Mučenje. Možda je ipak bolje kada neki drugi vozač pusti radio Lolu pa se zaori: „Jedna reka, a sto muka šta da radim ja“. Realno, nije. A, izbor muzike zavisi od vozača. Desilo mi se i da krenem bez slušalica za telefon. E, to je već problem jer onda leka nemam osim da zaspim ako mogu.
Sedam negde na sredini do prozora. Naslonim se na sedište i shvatim da je pokvareno. Menjam mesto. Sedišta su izbledala, autobus prašnjav tako da na belim patikama uvek imam crne linije nakon vožnje.
Klimu ne gase, možda na par minuta, pa opet ista priča. Dugme iznad sedišta ne postoji, ali kako sam se jednom smrzla, počela sam da nosim nešto za „preko“. Iako će mi duvati direktno u glavu pa ću najverovatnije dobiti migrenu bar mi neće biti mnogo hladno.
Sa obično petnaestak putnika, autobus kreće za Kosovsku Mitrovicu na put dug nekada šest, a nekada sedam i po sati. Na to utiču brojni faktori.
Pauza ima, ali ne uvek
Jedan od njih jeste da li će vozač i koliko pauza praviti. Desilo se da sedam i po sati vozač nije hteo da napravi pauzu. Putnici su bili nezadovoljni, ali vozač kaže: „Moramo da stignemo do pola jedan zbog ljudi koji iz Mitrovice idu u enklave.“ Nismo tada stigli do pola jedan. Zašto? O tome kasnije u tekstu.
Kada stignemo konačno do Raške, autobus se neretko napuni putnicima. To su uglavnom Srbi sa Kosova koji su došli da podignu plate i penzije, kupe lekove i još neke potrepštine.
Tada počinje i veća galama u autobusu. Ponosna majka nekome pored pokazuje slike sa osamnaestog rođendana deteta i priča kako je to bio najbolji provod u životu. Drugi razgovaraju o iseljavanju porodica ili šta snađe njihove komšije u tom trenutku.
Vozač u međuvremenu daje beli papir na kome upisujemo ime, prezime i datum rođenja. Približavamo se Jarinju, a gužva je takva da je najbolje da idete autobusom kako ne biste čekali i po dva sata na prelazu.
Kamioni koji voze robu čekaju i po nekoliko dana, te je traka koja vodi ka prelazu zauzeta. Zato, vozač mora da pređe u suprotnu traku kako bi prišao prelazu. Saobraćajne signalizacije nema, a vozači su u pat poziciji.
Srce mi u pete siđe dok pređemo kolonu kamiona. Mislim se svaka čast vozačima. Kada prođemo koju krivinu i približimo se prelazu opet može lakše da se diše.
Na prelazu kosovski policajac uđe u autobus i pokupi lične karte. Kada dodatno provere i prtljag, možemo dalje. Svi bez obzira na tablice i prevozno sredstvo su dužni da otvore svoj gepek.
Ponovo pretres
Nakon što smo prešli administrativni prelaz na Bistričkom punktu nas je zaustavila Kosovska policija. Odnosno taj punkt kontroliše specijalna jedinica, a put u tom delu obogaćen je ležećim policajcima. Koliko ih tačno ima, nisam brojala jer tada razmišljam samo o tome kada ću stići u Mitrovicu.
Pretres se ne dešava uvek, ali meni se dogodilo dva puta za dva meseca.
U autobusu tada počinju da se čuju teški uzadsi putnika. Jedna gospođa je i naglas rekla, dok policajci nisu ušli: „Šta li smo vam skrivili da nam ovo radite?“
Sve stvari iz kofera smo morali da izvadimo. Meni su napravili i „uši“ na knjizi kako su preturali. Zato sam se baš iznervirala.
Obično pretres prođe bez problema, ali traje nekada i sat vremena. Neprijatno je i naporno, još ako nije bilo pauze za toalet, opet mučenje.
Prvog puta sam pomislila samo rade svoj posao, a kada sam shvatila da taj posao obavljaju uz nadzor policajca iz specijalne jedinice koji prekrštenih ruku uz osmeh komentariše nešto na jeziku koji ne razumete nisam više imala bilo kakvo opravdanje.
Počela sam zajedno sa ostalim putnicima da prevrćem oči i uzdišem jer smo na nekih pola sata od kuće i samo želimo da što pre stignemo.
Srbija je usled klimatskih ekstrema od 2001. do 2024. godine pretrpela štete u iznosu od preko 10 milijardi evra. Ako se tome doda suša u 2025. godini, iznos štete tokom poslednjih 25 godina je najmanje 12 milijardi evra
„Čudno je da se tužilac uopšte ne bavi pitanjem ko je pustio ljude da koriste stanicu, iako ona u tom trenutku nije imala upotrebnu dozvolu, jer da nisu pušteni, niko ne bi ni poginuo“, kaže urednik portala Forbs Ivan Radak
Autora emisije „Bez ustručavanja“ na KTV Aleksandra Dikića uhapsili su pripadnici službe za borbu protiv visokotehnološkog kriminala MUP-a
Tri automobila potpuno su uništena u požaru koji je tokom noći izbio u Borči, a prema prvim informacijama vatra je namerno izazvana
Građanske inicijative pokrenule su zajedničku akciju zaštite Košutnjaka, zahtevajući transparentnost i javni uvid u planove gradnje na parceli Avala filma.
Poraz ćaci-tužioca Nenada Stefanovića na izborima za članove Visokog saveta tužilaštva ima i veliko simbolično značenje: jedna institucija se odbranila i pokazala da je moć vučićevska tanja nego što se mislilo, da je njena najveća snaga – kao što to biva i sa tajnim službama – u fami o velikoj snazi
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Propast projekta “Generalštab” i podizanje optužnice protiv ministra kulture
Dan kada im je krenulo nizbrdo Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
