Mreža Žene Protiv Nasilja i druge organizacije civilnog društva progovorile su o nezavidnom položaju svojih članica u otvorenom pismu upućenom Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, Sektoru za saradnju sa civilnim društvom i Savetu za stvaranje podsticajnog okruženja za razvoj civilnog društva.
Jer za aktivistkinje sa juga Srbije nema efikasne pravne zaštite od bahatih lokalnih moćnika i lidera partijskih i fiktivnih organizacija. Navode da su pretnjama izloženi i članovi njihovih porodica, a u strahu su i za svoju imovinu.
Ove organizacije aktivno rade na pružanju specijalizovane podrške ženama sa iskustvom muškog nasilja i njihovoj deci, ali i na promovisanju rodne ravnopravnosti, pišu Južne vesti.
“Članice ovih organizacija prolaze kroz kontinuiranu, višegodišnju marginalizaciju, omalovažavanje, isključivanje, iscrpljivanje, preti se njihovoj fizičkoj i psihičkoj bezbednosti i/ili se protiv njih podnose bezrazložne krivične prijave”, navode aktivistkinje u otvorenom pismu.
Ni reči o poboljšanju zaštite aktivistkinja
Borci za ženska prava u pismu tvrde da u Akcionom planu Ministarstva za ljudska i manjinska prava nema ni reči o poboljšanju njihovog položaja.
Aktivistkinje veruju da je glavni korak u rešavanju njihovog problema organizovanje sastanka u naredna tri meseca sa Ministarstvom za ljudska i manjinska prava, Sektorom za saradnju sa civilnim društvom i Savetom za stvaranje podsticajnog okruženja za razvoj civilnog društva.
Sastanku bi prisustvovala udruženja građana i predstavnici lokanih organizacija, javnih organa i ustanova iz Leskovca i Niša, čije bi članice govorile o svom položaju i bezbednosti.
“U svojoj borbi smo oduvek same”
Položaj aktivistkinja na jugu Srbije samo je odraz položaja svih žena u ovim krajevima, o kome se malo zna i još manje govori. Najugroženije su žene u seoskim domaćinstvima, u kojima uglavnom muškarci raspolažu svim novcem i po sopstvenom nahođenju ga daju ženama.
Tako je počela priča udruženja žena “Temštanka” čija je inicijatorka aktivistkinja Minja Nikolić.
Minja se ceo život bavi aktivizmom, a oduvek ju je privlačio rad sa ženama. Pored toga, gaji ljubav prema kuvanju i ručnim radovima, pa je u svom udruženju želela da spoji svoje umeće sa aktivizmom.
“Sve je počelo kada me je 2011. godine prijateljica iz Pirota zvala da učestvujem u projektu ‘Ženska posla’. ja sam tada okupila žene iz Temske da zajedno kuvaju tradicionalna staroplaninska jela, a onda se rodila ideja da se sa tim nastavi, pa je nastalo udruženje”, priča Nikolić za “Vreme”.
Vremenom je udruženje raslo, za njega se pročulo i u okolnim selima, pa su se žene rado pridruživale i zajedno stvarale nove specijalitete i ručne radove. Godinama su organizovale festivale staroplaninske hrane.
“Počele smo da imamo redovne skupove, kojima su prisustvovali i tadašnji čelnici lokalne samouprave. Za jedan skup nam je čak bilo dozvoljeno i da koristimo prostorije mesne zajednice. Ubrzo su krenula i zajednička putovanja, a jedna naša članica je prvi put obišla Beograd upravo zbog udruženja”, kaže ona.
Udruženje “Temštanke” danas više ne postoji, a nakon gašenja u okolini Pirota nije bilo ponovnih pokušaja da se stvori nešto slično.
Slika žene na selu je mučna i tužna
Rad udruženja „Temštanke“ bio jedinstvena prilika za članice da prodaju svoje radove i na kako bi se finansijski osamostalile.
“Žene u seoskim krajevima se uglavnom bave poljoprivredom. Najčešće su one prestare za posao, a premlade za penziju, pa zavise od svojih muževa, koji im daju samo malo novca. Slika žene na jugu Srbije i dalje je mučna i tužna”, objašnjava naša sagovornica.
Ideja osnaživanja žena i ženskog aktivizma u oblasti Temske ubrzo je zamrla, a Minja Nikolić je nastavila da učestvuje u radu udruženja “Savez mesnih zajednica Temske” koje se bori za očuvanje reka Stare planine.
U udruženju je, kako kaže, trenutno jedina žena iz svog sela.
“Vremenom je ponovo zavladao narativ da aktivizam nije ženska stvar, već da one treba sede kući dok se muškarci bore“, zaključuje Nikolić. „Žene u aktivizmu nikada nisu imale nikakvu podršku i zaštitu, uvek su se oslanjale samo na međusobnu solidarnost”.
