Koncipirajući elektroenergetsku strategiju, Srbija je svrojevremeno morala da prihvati činjenicu da poseduje kolubarski, kostolački i kosovsko-metohijski basen uglja gde je priroda uskladištila između 16 i 20 milijardi tona lignita.
Podležući jačini tih argumenata, EPS je termoelektrane na lignit pretvorio u svoj proizvodni oslonac, koji danas čini 61,9 procenata ukupno instalisanih kapaciteta. Za ukupno 6196 MW snage postojećih EPS-ovih termoblokova, navedene količine lignita značile bi, pri sadašnjoj tehnologiji prerade, bezbrižnu proizvodnju struje u narednih 500 godina.
Da li će u budućnosti stvarno biti tako, ostaje da se vidi, ali svetski trendovi i zahtevi, kao i domaća geopolitička stvarnost, ukazuju na to da će se u narednom periodu morati tražiti alternativa za ugalj kao elektroenergetski izvor. Ne samo zato što će se lignit kao neobnovljivi prirodni resurs potrošiti već i zbog mnogih drugih tehničko-tehnoloških, ekoloških i ekonomskih razloga, koji sve glasnije i jasnije zahtevaju odricanje od tog energetskog izvora.
Sve to navodi stručnjake da razvojne projekte, ali i buduću razvojnu strategiju domaće elektroprivrede usmere ka izgradnji elektrana na obnovljive energetske izvore – vodu, vetar, sunce, bio masu, pa čak i nuklearnu energiju.
Činjenica je, međutim, da je sada u Srbiji, ali i u njenom okruženju, lignit najčešće korišćen energent tako da elektroprivrede Grčke, Bugarske, Rumunije, Bosne i Hercegovinei drugih država regiona bazu svojih elektroenergetskih sistema imaju u termoelektranama.
I njih, kao i Srbiju, međutim, čekaju evropska pravila koja nalažu drastično smanjenje emisije ugljenmonoksida i drugih štetnih produkata u atmosferu. Kako su ti zahtevi iz godine u godinu sve stroži, očekuju nas značajni poslovi koji će morati da se odraze na proizvođačku cenu struje.
Gori od toga po sudbinu termoelektrana je nagoveštaj nekih briselskih zvaničnika da će već u drugoj polovini ovog veka standardi za smanjenje emisije prevazići sami sebe, odnosno zabraniti proizvodnju struje u termoelektranama na ugalj.
Zašto se stvari kreću u tom pravcu najbolje pokazuju činjenice. Na primer, za proizvodnju jednog kilovat-sata električne energije potrebno je kilogram i po lignita. Jedan kilovat-čas bojler zapremine 80 litara, sa grejačem od tri kilovata, potroši za svega 20 minuta. Da bi se pravilno shvatila skupocenost pretvaranja uglja u električnu, a zatim u toplotnu energiju, mora se ispričati i sledeća priča.
Da bi se došlo do pomenutog grumena uglja teškog kilogram i po, EPS, odnosno država, mora da sprovede eksproprijaciju i isplati vlasnike imanja na područjima iz kojih će lignit biti kopan. Kada se taj proces namicanja, cenkanja, svađa, tuženja, pa i fizičkih obračuna, konačno završi, a bivši vlasnici imanja konačno predaju svoje parče budućeg EPS-ovog rudnika, preći će se na drugu fazu.
Ogromni bageri i druga mehanizacija će stići do lokacije i početi da kopaju zemlju, ali još uvek ne onaj grumen uglja, već jalovinu, površinski sloj zemlje.
Tek potom „glodari“ će moći da zariju čeljusti u lignit i utovare ga u kilometrima duge transportne sisteme koji će ga otpremiti do železničkih vagona. Oni će ga konačno prevesti do termoenergetskih kotlova gde će biti sagoren i pretvoren u onaj kilovat-sat koji, usput budi rečeno, može biti potrošen i mnogo brže nego što to čini bojler.
To sve, međutim, nije kraj priče. Iza pomenutih glodara, posle decenija rada i kopanja, prirodna sredina ostaje toliko narušena da se u regionu ugljenokopa menjaju klimatskii uslovi i vodni režimi. Pored termoelektrana su smeštene stotine hektara pepelom zatrapane plodne zemlje, a pokušaji revitalizacije uništenog zemljišta, sa potpuno neizvesnim ishodom, odnose milione dolara. Da li posle svega treba pominjati zdravlje stanovništva koje živi pored termoelektrana?
Možda je u svemu što je dosad rečeno o proizvodnji jednog kilovat-sata najtragičnije to što naša država, EPS, ali i sami potrošači, retko spominju mogućnost realnog vrednovanja električne energije, što je jedini pravi preduslov da se iz tako fomirane cene struje finansiraju i društvu vraćaju sredstva za lečenje ljudi, očuvanje životne sredine i, uopšte, humaniji život.
Kada se sve to realno sagleda, onda nije teško shvatiti zašto svet beži od termoenergetskih postrojenja i uglja kao izvora električne energije.
